Зора

Вр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 283

Вјетрић духну . . . поток жуборка, клокоће, бућка,аврбово лишћешуми. Из једне ониске кућице, кроз отворено демир-прозорче, откуца из мрака са собног зида, једанаест сати. Мјесечина меко бљесну кроз врбово грање и освијетли дијете, које се скупило, увукло у рамена главу, па каска с моје лијеве стране. — Како ти је име? — Шта? гукну бојажљиво. — Како ти је име? — Јели мени? убрза и истрчи мало преда ме. — Да, теби, рекох осмјехнувши се и помиловах га по глави. — Милан, отресе слободније. Пређосмо преко дрвеног мостића на узбрдиту путању, што води у гостионичко двориште, засађено младим багренима. — Је ли ти мати жива Милане? — Није . . . умрла је још лани. — А имаш ли оца? — Је ли бабу? упита живахније. — Да, да, бабу. — Имам, њега и тражим. — Кога још имаш? — Секу ... она је болесна... не излази никуд из куће.. . прије ишла у Фабрику, сад не може... кашље плахо, кашље... и пљује крв. — И немаш више никог Милане? — Не-емам ... рече гледајући у ме. — А гдје ти можеш наћи бабу? — А? вели и остави уста отворена. — Ко те посла, да тражиш бабу? — Сека... она вели: хајде, па заишти хљеба!.., Вечерас је јако боли... све плаче — — — Наш бабо готов вазда дође дома п'јан, па нешто 'сује... ја и сека се причинимо ко да спавамо ... Стигосмо под један багрен, крај округлог дрвеног стола, по коме се губила мјесечева свјетлост у зракама, што долажаху од оближњег Фењера.

Лупнух два-три пут штапом по столу и накашљах се... Са куглане допиру разни гласови, измијешани тутњавом кугала, смијехом, псовком, дреком, халабуком и звекетом чаша, — одатле искочи шишманасти послужитељ, велике носине, која се причињала још већом због обријаних бркова. Гегајући се муља главом и нешто мрмоси. Кад се примаче столу, прожвака „Си* Матт!" и „151 §еГеШ§" одупријевши се длановима о сто. — Замотајте ми двије порције шунке и десет новчића хљеба, — наредих му. — \Уаз ћШе — затенори и развуче велика уста, оставивши их у том положају, док му не казах њемачки ... Милан стоји крај стола, убрзано душе кроз нос, и држећи се ручицама за перваз, управо му подбрадак допире на даску. Вјетар подухне, багрени зашуште, а пламичак у Фењеру трепти, као и везена сјенка, што је бацају на сто багренове гране. Облаци се навлаче нагло. За једним великим, тмурним облаком, по изгледу Предње Индије, ишчезну мјесечина. У том донесе послужитељ замотуљак, кога дадох Милану, да га носи дома. Он га нервозно зграби објема рукама, закашљуца, прождрије пљувачку, и отрча безобзирке. Исплатим послужитељу, дигох се и пођох узастопце за Миланом. Видјех га, како силази низ путању, — онда пређе преко дрвеног моста, па не окрену десно низ Кошеву, него у уличицу, што се одваја од потока готово у правоме углу. Погдјегдје, на ћошку чије куће, стоје по двоје, са шеширом на глави, дахћу, шапућу и безобразно уздишу. А пред прозором ухватила се стасита прилика, у чакширама и са Фесом на глави, објема рукама за гво-