Зора

Стр. 282

3 0 Р А

Бр. VIII. и IX.

а у другом (ситније) гит §оМепеп Ас11ег. Да буде наслов барем и донекле опрандан, на чему бијаше насликан а Гасе црн равапет орао, производ кичице једног Наполитанца који је иначе био препаратор цријева за кобасице. Своју каријеру настави у чину једногпривилегованог верглаша, а заврши је као жртва обичног конопца, ког, једне јануарске ноћи у великом парку, намаче око врата, буљећи до зоре у хладно, и голо окриље гранатог бријеста . . . Сјутра дан, након тога чина, причало се по Сарајеву, како је један богаташ отјерао свог старог и изнемоглог слугу, потворивши га, да му је украо конопац са завјесе на хладњаку. . .. Мај и Ноћ . . . ноћ која унашем граду мијења ћуд, као женска модерне расе. На сарајевским крововима надвила се модра капа, начичкана треперли-звијездама, а између њих сјакти мјесец: пун, блијед . . . У великвј соби код „златног орла" одјекује музика. Звуци јој лете из собе у ходник, — из ходника у кухињу: ту се преламају преко куваричине и још једне грубе војничке главе, па струјећи кроз приземне прозоре напоље, изумираху у ваздушним таласима. Баш кад скренух с ћупријице на пут, музика умукну. Кроз кухињске и собне прозоре, продираше свјетлост и пролазећи преко пута на полој Кошеве, брчкала се са клобучићима блебетава потока. Примакнувши се на корак-два гостионици, чух слабо пригушено јецање. У тамном углу гостионичке Фасаде и сусједног зида, који се на пут изнио за добар корак, нешто забјеласа, па се помаче пред први кухињеки прозор. Млаз га свјетлости запљусну. Било је то дијете од својих седам година, мршаво, босоного, у каља-

вим гаћицама од ботане и изношеном лабавом прслуку, који му допираше до кољена. Кад му се примакох, подиже два крупна ока у којима бљеснуше сузе. — Шта ти радиш, мали, овдје? р Он на пола отвори уста и још јаче убечи очи у ме — лице му доби престрашен поглед. — Шта ћеш овдје у ово доба? рекох гласније. — Гла-а-адан сам . . . затрепта, а доња му усна заигра, на коју притисну јагодицу кажипрста. Из кухиње, кроз огворен прозор чу се разваљено - слузави цмокај . . . Одјекну шамар, пратњом фитмијског кикоћања. На сред кухиње раскорачила се нека здепнаста, главата куварица, засуканих рукава изнад лаката, окренута лицем према вратима што воде у ходник. У лијевој руци гњави мавену војничку капу, а у десној држи велику дрвену кутлачу, па њом просијеца масни кухињски ваздух. Уз довратницу прислонио се прости војник, зажарених очију, клима главом као јарац на Илинској жези, и глупо-пијано кревељи се: Н-но... А-ана... в-варт... в-варт... Иза његових широких плећа, над десним раменом, појави се женска глава плавих обрва, улупљена носа и оклепљених ушију... диже руку, из које сукну једна, -— па друга — земичка на опуштена прса кухаричина. Земичке лијено склизнуше низ масну, на неколико мјеста прогорјелу, кецељу, и прешавши преко набреклине, откотрљаше се по патосу у локву спирина, што се испаравала крај огњишта. Дијете се наслонило на зид, испод прозора, уздигло главу, па ме мјери застрашено — погледом. — Хајде са мном, рекох му, и упутисмо се пут пиваре.