Зора

Бр. УШ. и IX.

3 0 Р А

Стр. 281

Лјеснишшбо г ' Ј

мртј^ Умук'о је булбул мали Пре но што су руже свеле; Опустели густи лузи; Ђул-башче су занемеле; Пресушили шедрвани Пре летњега сунца јаре; А пре зиме озебли су И богати и фукаре. Нигде дефа ни тамбуре, Нит' се гдегод песма чује, Само тужно са минара „Алах екбер" одјекује. На одру је мртва Љубав. Небо за њом сузе рони. Ох! не бој се! приђи ближе, Са лица јој покров склони: Биоград.

Крај Кошеве — 'јЗор-ђе )\. Чокоркло Т7"з лијеву обалу Кошеве води пут г у негдашњу пивару, која данас служи као најзгоднија гостионица за пригодне балове и пијанке, за уточиште љубитеља кваргла и обломовштине, што се највише истицало на подбулим образима и утрнутом погледу газде-гостионичара, неког доброћудног Нијемца, чија је прошлост непозната. С једне стране пута, тик потока, поредале се над водом суморне врбе,

ЈкУЗЈКВ Познаћеш је. Она ти је Седмо небо отворила; Пружила ти џехнет-шербет Пре но што си еџел 1 пила; Водила те по џехнету, Најсрећнији камо ходе; Посадила међу цвеће Крај студенце живе воде. Удружила с хуријама, Место дала мећу њима; Показала све милине Што на небу ислам има. Сад је мртва. Башче неме. За њом мали булбул тужи. Пусти лузи. Небо плаче. Земља своје лице ружи. Зелена Јоб. пимишријебић.

од старости погурене и у корјену изнемогле. А у близини гвоздене ћупријице, баш гдје сврће пут с главне цесте, охоло се протегла древна топола, историја туге и весеља, — свједок побожних и грјешних догађаја. С друге стране нанизале се разнолике куће. Од свију је обраћала на се пажњу једна једнокатница: својом жућкастом Фасадом, више врата прљавим Фењером, под којим је на сивкастој табли, оперваженој црним оквиром, стајало штампаним словима Сазтаиз — у једном реду (крупније) 1 Самрхни.