Зора

Стр. 290

3 О Р А

Бр. УШ. и IX.

шљедње вријеме затварао на само, и ЈаФет је мислио да он прославља Господа, чије се име призивље, али опрезном му брату Хаму дође ствар сумњива. Напути зато своје унуче Авилу, сина Хусова, да оде у сумрак дједи да се с њим поигра. Дијете уђе и поче се ваљати по простирачу и умиљавајући се приближивало Ноју. Али дједа му је сједио непомично за синијом, на којој је стајала посуда пуна црвенкастоцрне течности. Лице му необично укочено, смркнуто; а покрети троми. Дијете хтједе повући дједа за зулуф испред уха — који је и у старости имао дивне, свијетло-масне дугачке и коврчаве зулуфе — али се спотакне и преврну синију. Течност се просу из чиније, и начини велику црвенкасто-црну мрљу баш на новом простирачу, што га је откала Мирјана, кћи Сере, кћери Содокове, пошто је стари био сувише прљав. Због тог ју је Ноје три пута благословио. Дједа је иначе врло волио Авилу што је имао овелик, кукаст нос на оца, али га сада истуче, што опет баца у велику бригу Хама. Испита најприје дијете што је и како је било, па онда дозва браћу ЈаФета и Сима — он се волио увијек с браћом посавјетовати и све им показати — и повјери им што се догодило, заклевши се најприје великим клетвама да говори истину. Браћа се поразговараше и доконаше да је свему крива она црвенкасто-црна течност, што је оставила мрљу на простирачу. Како ју је требало пажљиво и свестрано испитати одлучише, да пошаљу Мозоха, нека ју украде од дједа. Њега је Ноје највише волио од све унучади, јер је умио најбоље наћи пашу обилату за стада и добру, и земљу пространу, и водну и мирну. И тако научише

дјечака што ће и како ће, па га силом нагнаше да уђе у шатор. Као Авила, тако и Мозох нађе Ноја за синијом, али се сјети очевих ријечи, па се тобоже изненади од необичне течности, и запита дједу, што је то. — Вино, одврати Ноје немарно, а очима и не погледа Мозоха. — А што је то вино, запита Мозох и наднесе се над чинију, али га Ноје одгурну, и рече — а говорио је нерадо —: — Хм, вино што је? Заиста дјетињасто питање! Зар је потребно тумачити оно, што видиш пред собом. Пробај и знаћеш. И Ноје ућута, па послије мале станке дометну: Прија ми, јер је од Јехове, мора бити добро, и мени је то довољно да знам и не тражим ништа више. А док је Ноје тако премишљао, постајали су му очни капци све тежи и заспа, а Мозох онда украде посуду и изнесе браћи, која су га нестрпљиво очекивала пред шатором. Шта више: ЈаФет се толико уплашио за своје дијете, да је отишао кући и обукао се у старе хаљине, да их узмогне лакшим срцем раздерати од туге ако се и његову сину догоди несрећа слична оној Авилиној од јуче. И зато једва сачека Мозоха да изађе, зграби му посуду из руке и праведно јој подијели садржину с Хамом, који је био јачи од њега, а Симу даде мањи дио, пошто је он био најмањи и најслабији међу браћом. Сим се задовољи и с малим, јер је био човјек мирна духа, повучен и благе нарави, те од природе склон ФилозоФИсању. Пожури се кући радостан што ће имати о чем да мисли, али како је био неспретан и кратковид, спотакну се о своју дугачку хаљину, те разби посуду о дирек, што му је држао шатор у