Зора

Бр. УШ. и IX.

3 0 Р А

Стр. 289

узети да је упрачљач свега, или ћемо га, још боље, узети да је она снага која се у свем том налази ег^о и у нама. Као што видите ја сам за еманациону науку, Браминац, ја сам, тако рећи, сам себи Бог. — Молим, молим, огласи историчар из свог закутка. Ви велите он се окрену часком природњаку да ћете ви једини моћи казати истину, јер да је она у геометри.ји. Али њена је основа просторност, а ми не знамо, што је то у свемару. Та простору је битна биљега граница, а гдје је та овдје? Гдје престаје тај свијет ваше геометрије? Велите у бесконачности, а то је код вас што и вјечност у религији (Откуд је он чуо што сам ја говорио с филозофом, — помисли катихета, и тако му је необично при души). Останимо ми само код куће, па завиримо у историју — друго нам ништа ни не преостаје — и што ћемо видјети? Пођимо редом и почнимо с оним временом, кад је најсавршенији човјек био на степену најнесавршенијега Бушманца, кад су се само зли богови шетали свијетом. Што видимо? Човјеку је Бог страх, он обожава све што је јаче од њега — у првом реду животиње. Кад је њих савладао, наметнуо му се други непријатељ: многобројни човјек. Какав му је онда култус? Он се клања Богу који се заноси страстима као и сам човјек. И њега не обожава он због његове величине, него због његове моћи. А што већма • расте просвјета и шири се знање, тај нови начин борбе, тим се и Богови човјекови све више препорођују. У тежнд-ј . да се ослободи свачијих окова и ^вијести своје снаге човјек је дошао дотле, да је сву земљу освојио за себе, па чак и Боговима одузео Олимпске висине и оставио им оно мјесто, куд он није још долазио —

небо. А кад се почео и по њему ширити, открио је толико тога, и Богови се морали повући даље. Ако ћете мене питати што је Бог, мислим да ћу оно изрећи, што ћете И сами признати за најбоље. Да богме, најприје морате увиђети да је истина оно, што историја учи, да нису Богови нас, него ми, људи, да смо створили њих. И тако Божанство, тај највиши продукт човјечјег развитка је уједно и његова — најбоља мјера, манометар, који се диже и спушта с напретком и назатком људским. Зар није тако? — Али, господине, упаде му у ријеч катихета, ви се губите у ситницама. Упоређујете тако незнатан створ као што је човјек с идеалом као што је Бог, отпоче он да се противи и викао је да надјача вику, која се изроди послије историчаревог разлагања. Али се уједаред остали утишаше као да им је дат знак, и у дну им се стола појави непознат човјек. Мршав, овисок, и са живим, великим оком. Откуд овај амо, помисли катихета и погледа на остале госте, што су сједили у ниском простору. Назријевао им тек лица као сјене кроз густ и влажан дим, који се ширио по крчми и око њих. И одмах се досјети да је то она особа, што их је прислушкивала иза затворена капка, и знао је то на неки необјашњен начин, као што је оно природњак дознао како је он говорио с филозофом. А непознати је причао и продирао им у душу. Нису га у почетку схваћали, али онда упознаше куд нишани, и срца су им одобравала оно, што он говори. А он им је зборио причу: како је Мозох син ЈаФета сина Нојева, ушао с плачним лицем под шатор свом дједу Ноју. Ноје се често у по-