Зора

Стр. 292

3 О Р А

Бр. VIII. и IX.

и јер сам од ње силан, осјећам каква је сила. И кад то изрече, окрену брату леђа и Сим оде да лута по пустињи и увјерава сам себе како је он ипак на правом путу. У то је и ЈаФет приспио свом дому. Жена му Девора, кћи Аодова из Лодевара, опра ноге и изнесе пржених зрна и боба у земљану суду. Он не хтједе јести већ заиска воде, јер је био жедан. Она отвори мијех млијека и напоји га, а он се покри медвеђом кожом и премишљао је. Омириса донесену течност и по мирису познаде да је од грожђа, од оних црних бобица, што их је Ноје брао. И кад то дознаде, покуша и допаде му се пиће. Премишљао је мало о другима и како је код њих прије било, па рече сам себи: ни један други народ не пије боље што од овога. А по пићу се да много познати. Док смо били дјеца, пили смо шакама воду из ма какве баре, јер нам се није ум толико развио, да нам каже да не ваља. Медијанци и сад тако чине. Филистејци већ имаду купе и траже поток, а нама, изабраном народу, даје, ево, Јехова нешто више него другима и боље, јер је Ноје шасис. Нека тврди ко шта хоће, али ја сам увјерен да је ово пиће најбоља мјера, колико је који народ напредовао у просвјети. И ЈаФет навуче на главу медвеђу кожу и заспа увјерен, да је дознао праву суштину ствари. Непознати мало заћута. Погледа оним својим проницавим погледом присустне, а њихове идеје у часу прелазе велике путеве и као сналазе се у тој смијешној израиљској околини, која убједљиво расправл^а и дознаје и оно, што је још тако далеко од свог ријешења. А непознати се опет сабра и хтједе да прозбори, али тад уједаред осјети катихета нечију руку на себи, трже

се и — пробуди. Погледа око себе, а кад тамо, а оно он задријемао у кавани иза раширених новина и заспао. Путем пролазио онај његов знанац, с којим је неки дан говорио о назорима разних ФилозоФа, и који су јако уздрмали катихетино мишљење, па кад је видио пријатеља гдје дријема, ушао му на разговор. Катихета се загледа у њега и будио се. По памети му прелази како је послије тог разговора био збуњен цијелу ноћ, и како му је било у више маха као да улази у еФески храм, да скине завјесу са СФИнксина кипа. — Па и ово је све био сан, сијевну катихети мозгом и сумња се опет пробуди у њему: а би ли је овако сањао и да иисам слушао богословију? Али сумња сад није имала снаге у њему. Осјећаји му се смиривали, у ушима му је још звучао глас непознатог господина. И као да на јави још гледа и слуша како збори у гробној тишини око себе... како се њима очи отварају и они га схваћају и све им ишчезава . . . и оне мрачне сјенке из крчме и дим око њих и далека свијетлост што продире од некуда из те магле . . . и катихета се сјети како непознати још није довршио своју причу. Али он је погађао духом својим што је хтјео и имао им још да каже, па ју хтједе сам да доврши. Слободније погледа свог пријатеља и узе га за руку, па га поведе на поље. А кад су били на пољу, отпоче катихета да говори: — Имам ти много да причам. Далеко смо ми још од.. . и у том скренуше за ћошак, па се изгубише у лавиринту уских, многобројних улица. Јасенотц.