Зора

38

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 293

Путовање Наколе Накаћа — Јуап бапкаг тгиша је престала и дувао је ладан вјетар. На западу је обрубила облаке црвена свјетлост а на црквеним торњевима заблистало ]р мокро злато. Али та свјетлост дрхтала је као свијећа што се гаси; зраке су блиједиле и дизале се и већ су допирале широке сјени преко улица и кровова и облачиле су варош у влажно тамно одијело. Никола дигне огрлицу, да се не прехлади; ишао је пажљиво и опрезно, јер по земљи су се надале жуте баре. Његов пратилац Дионизије није се много бринуо за те ствари; ишао је немарно а његов провидни хавелок весело је лепршао по ваздуху. — Уђимо овдје; крчма је сиротињска, али .је вино поштено. — Како хоћете, одговорио је Никола и скрене са својим знанцем у дугу тамну зграду. На прагу је стајао крчмар, дебео човјек с чемерним лицем и писаном ћепицом на глави. Крчма је била заиста сиротињска. Са таванице је висила умазана свјетиљка и расвјетљавала четир бијеладувара. Столица није било; поред дувара дугачке, црвено обојадисане клупе; столови грубо издјелани и још влажни и умазани од разливеног пића. — Све још као некада!... Дионизије се обазре по соби и особит осмијех затреперио му је на уснама. — Цијеле дуге вечери проводио сам у овој дроњари; онда кад сам био још велик и поносан човјек... кад је још била будућност предамном. Зато залазим најрађе овамо. — Зар сте и Ви били некада велик и поносан човјек? — Не говоримо више о томе... пијмо! Сањиви крчмар донио је вина, застао за тренутак поред стола проучавајући своје госте и повратио се вратима.

Никола је окусио вино, затим се наслонио на зид и загледао се у таваницу. Из очију сијала му је некакова сањивост, нешто пола весело пола тужно. Запалио је цигарету. — Да, Дионизије... то Вам је живот, тај мој живот! Путовање... човјек нема дома и не знате шта је то дом. Особито у неким часовима, на бадње вече, рецимо, човјек би најрађе плакао. Осјећа се тако усамљен и... стар! Да стар! Чини ми се, као да имам сав живот за собом... као да се клатим по свијету само још за то, јер тако треба... Да, да, кад пијем то чудновато вино са Тршке горе, увијек ме обузме меланхолија. Дионизије је наслонио главу међу дланове. Чаша му је била празна. — Видите, мени не треба ни вина сТршке горе; прескупо је за мене. И без вина ме обузме меланхолија, само ако изађем на улицу и видим неколико глупих лица. Па ни то не треба. Кад сједим у својој соби, морам да радим цијелом главом и цијелим срцем или да мислим ма на какву глупост; кад бих мислио на себе, узео бих конопац и објесио бих се; на таваници у мојој соби има јака гвоздена кука, враг би је знао, чему је. Мене здраво женира та кука, љути ме. Дионисију је дошла крв у лице и његова чаша била је опет празна. Никола је дрмао главом; погладио се по челу и гласно се насмијао. Одјекивало је самотно и досадно као у костурници. — Но, но... молим Вас! Тако далеко није потребно тјерати те ствари. Живи се, како се живи. Све зависи од човјека самога. Ако Вам се догоди штогод глупо, увијте се у капут и замишљајте, да Вам се није ништа догодило. Човјек је несрећан само за то, јер се жали на своју несрећу. Замислите, да красно живите, и живеће те красно. Дибнизије се насмијао. — И тако даље!... А јесте ли већ кадгод умирали ?