Зора

Стр. 294

3 О Р А

Бр. VIII. и IX.

— Никада — одговорио је Никола зачуђен и престрављен. — Видите, ја умирем скоро свако вече. Чини ми се, да ми се приближује мој задњи час. Срце ми застане и у прсима ми је празно. Не можете замислити, како је човјеку кад.умире. Сјећа се, да у свом животу није учинио ништа добро, ништа велико и од жалости и кајања умире му и душа. Само зато бих радо испразнио и најмањи преградак својег срца, да ми не буде тако тешко кад дође задњи час... — Шта Вам не пада све на памет! — На страну с тиме; то су горке ствари... а вино је слатко... И Никола је наручио другу флашу. Ћутала су неко вријеме обојица. Никола се играо с чашом; напошљетку је мало пригнуо главу и погледао Дионизију право у очи веселим, скоро дјетињским погледом. — Да ли се опоменете кадгод Јелене? Дионизију се чело намрштило и у јабучице му се дигла румен. — Да, сјећам се, одговорио је споро и некако зловољно, погледао је Николи у лице и кад је примјетио његов невини осмијех, стискао је уснице; затимјенаточио вина и испразнио чашу на душак. — Сјећам се, да... некад сам путовао — изгубљен човјек — по нашој пространој домовини и тако сам дошао у најљепши крај на свијету. Зелена долина, усред долине поток, уз поток бијелим пијеском посута цеста и уз цесту, скривене у дрвећу, лијепо окречене куће. Над долином низак хумак, обрастао високим кестеновима. Тако сам путовао гори по бијелом путу испред високих кестенова. Срце ми је било мирно и лако, и ако је обућа била подерана и моје чакшире отрцане... И тада сам видио женску, какву нисам видио у свом животу ни прије ни послије. Прошла је поред мене, бог зна откле; ја сам се прислонио уз кестен, кестен и бијела цеста и сва зелена шумазаиграла је предамном. На завијутку нестала је за кестеновима бијела хаљина и нестало је два велика, мокра, невина ока... Шта ми-

слите, шта сам хтио да учиним са собом у том тренутку? Никола га је питао очима. — Погледао сам на дебелу грану над собом и било ми је жао што нисам имао конопца уза се... — Не будалите... то је екстравагантно, ништа друго! — Није то екстравагантно. Помислите!... Човјек угледа пред собом нешто чудновато и упозна, да је то једина сврха његова. Ако уједно и упозна, да ту сврху не може постићи, шта му послије тога остаје, питам Вас? Ако је паметан, објесиће се и ствар је свршена! Ну, ја се нисам објесио а ни не мислим се вјешати. Мени је суђено, да носим то бреме до краја... Никола је ћутао и играо се прстом по разливеном вину на столу. Осмијех је нестао с његова лица. — Зашто је нисте потражили? Дионизије га погледа зачуђено: — Она сама радо би се разговарала с Вама, — додао је Никола тише и с напором, не погледавши Дионизија у очи. Затим је махнуо руком и наставио брзо и узбуђено: — Ви сте, опростите, чудан човјек! Те екстраваганције... враг их све однио! Зашто не живите, као што живи остали свијет? Заиста, Ваша судбина није лијепа и Ваш пут је био трновит. Али могли сте изабрати сами широки бијели друм, и не бисте имали невоље. И своје високолетеће сврхе лако сте могли постићи; а овако их нећете постићи никада. Сами сте простирали постељу! — Зашто сте се узбудили? — одговорио је Дионизије мирно и лако. — Заиста, било ми је отворено сто путева, али ја идем рађе по трњу него по блату. Особито те широке цесте, јако су блатне. Али, најзад: зар ми је данас рђаво? Дијурниста! — Ко би се потужио на то? Истина, могло је бити друго што, и чудновато је, да има толико људи на свијету, што су потпуне незналаце и неморални људи и поред