Зора

38»

Бр. VIII. и IX.

3 О Р А

Стр. 295

свега... нису дијурнисте. Али напошљетку ваља и промислити: шта би било с тима сиромацима, кад бих ја сио на њихова мјеста? Као што вели Хајне: „Овоме бисер, а ономе рака." Тако је све у реду. — Пијмо, направили сте ме нервозним. Али Дионизију је вино ударило у главу и њиме је овладала особита веселост. — Како сте Ви добар човјек, Никола Никићу! Јесу ли сви банчини агенти тако добри људи?... ГТрије, кад сте ми рекли, да би Јелена радо говорила са мном, било Вам је тешко при души. Ви сте наиме, у њу заљубљени... — Ја? — Ето, вид'те! Такве ствари познају се на очима. Погледали сте у страху и у том тренутку био сам увјерен, да сте заљубљени у њу. Нема ту ништа рђаво ни зазорно. И ја сам заљубљен у њу и кажем Вам: дао бих своју десну руку, кад бих могао пољубити чипке њеног одијела... Пијмо дакле! — И ипак сте ми рекли, да би радо говорила са мном; тако штогод тешко се говори, ако је човјек заљубљен... Не љутите се, молим Вас!... Николи је било непријатно; чинило му се, да је нечија туђа рука отворила врата његовог срца и да премеће без поштовања по тајнама, што их је скривао пред самим собом. Дионизију се познало, да је много пио. У суве образе ударила крв, свијетле очи јектичавог човјека свијетлиле се особитим сјајем. Говорио је брзо и с насладом, као што говори човјек који нема често прилике, да испразни своје срце. — Ви сте племенит човјек, зато се пред Вама могу понизити. Каткад, видите, чини ми се, да мислим превисоко о себи, да се све то, што сањам о својој будућности, неће никад остварити. У тим жалосним часовима осјећам, како ниско стојим, — тако ниско, да би требало надчовјечанске снаге, ако би хтио попети се чак горе, куда гледам у својем дрхтавом очекивању... Али то је већ рђав знак, што сањам. Што су љепши и дрскији снови, тим је прљавија јава; тако је увијек.

И по љепоти и дрскости својих снова закључујем, да је мој положај јако жалостан... Је ли Вам дуго вријеме? — Није, али ја мислим, да се без потребе одајете песимизму. —■ Варате се, нисам песимиста. Да сам песимиста, оставио бих на миру своје увјерење и своје високе планове и бринуо бих се једино, да се докопам ма каквим путем што бољег хљеба. Али на жалост нисам песимиста и зато се никад нисам бринуо, да се докопам тог жељеног хљеба. Ручавао сам своје увјерење, а вечеравао своје планове. Пио је брзо, те му се разлило вино по прсима. — Немојте мислити да^булазним. Бојим се, да не свршим свој живот бескорисно. Сањао сам доста; сад су моји снови конкретни предамном и разређујем их свјесном руком. У мојем столу све је пуно исписаних папира, а у глави ми је још више мисли. Израчунао сам тачно, колико ће времена требати, да сазидам ту кулу, двије и по године, то јест тридесет мјесеци. Ни више ни мање. Сад ће престати сва непредвиђена разузданост фантазије, и почеће хладно, филистарско дјело. — Какво ће бити то дјело? — Кула: камен на камену; да Вам покажем један само, не би сте разумјели вриједност и значење... Пола историја, пола филозофија; не спада ни у једну рубрику. Већином слично трагедији; ко буде писао историју нашега народа — не ту официјелну историју, што се бави спољашношћу — тај ће писати прве чинове трагедије; главни јунак је пасивна натура — кажу, да такве натуре не убрајају у трагичне, али естетичари су аботни људи. Експозиција је тако јасна и конфилкат тако природан, да је катастрофа неизбјежна, ако богу не буде жао тог јадног јунака. То је оквир, главна црта, али главна ствар није. Мене занима највише тај дио трагедије, што се баш сада догађа. Тај дио је наиме хумористичан интермезо...