Зора

Бр, У1П. и IX.

3 О Р А

Стр. 299

Сједели су сви под крошњатим кестеном пред замком. Ратеј је стајао на прагу, огрнут лаким јесењским капутом; одлазио је од куће. Кад је видио Николу, засјало му лице; поздравио га је пријазно, скоро искрено, а затим је повикнуо у кућу: — Је ли приправљена соба? Изнутра је одговорио танак глас и неко се журио брзим корацима уза степенице. — Данас имате друштва госп. Никићу... послужите се њиме! И онако је недјеља, а осим тога морам послом. Сјутра ћемо свршити своје ствари... Идите дакле и представите се! Збогом! Стиснуо му руку и кад је пролазио мимо друштво дигао је мало шешир ни не погледавши на њих. Први је устао Рекар и поздравио Николу веселим и разузданим лицем. —• Солидност нам долази, у друштво, господо... Живели Никола Никићу! ТТТта има новог у вароши ? — Нема ништа ново. Клањам се гђце Јелена! Прошла га је топлина, кад је стиснуо њену уску, бијелу руку и нагнуо главу у полусвјесној жељи, да пољуби те дјетињске прстиће. Обазро се замишљен по друштву: досадна, папирната лица. Рекар му је погледао у очи, развукао уснице у једва видљив осмијех и окренуо се на страну. — Хоћете ли с нама у Лешевје, господине... Никићу? питао је учитељ, сув човјек с ретком, црвеном брадом и збораним, од рада или бриге упалим лицем. — У Лешевје? —• Тамо је ноћас част, — тумачио је Рекар. — Разумије се да ћете с нама другог посла и онако немате... Никола је сједио четврт сахата с њима, али било му је некако непријатно. Осјећао се усамљен као човјек који зна, да друштву није неопходно потребан. Мало посијле тога устане и оде у своју собу, да се умије и да оснажи одијело. Из собе се видило само по шуми и уској долиници, што је лежала међу бре-

говима као зелена ластавица. Замак је стајао на рубу ниских степена, што су се уздизале скоро непосредно и стрмо из равнице. Лак вјетар је превијао врхове кестенова; шумило је непрестано и скоро се видјело, како се полако одвијала с грања жуто лисната одјећа. Каткад се уздигао поједини лист над врх дрвета, стресао се као у страху и нестало га у грању. Сунце је стајало већ ниско на западу, и ако је било још рано пошље подне. Његови зраци били су свијетли и топли. Николи је било око срца тужно, ни сам није знао за што. Чинило му се, да је слаб и мали и непотребан, да нико не би зажалио, кад би тог часа склопио очи за навијек... Најзад је стресао главом и пошао по соби чврстим корацима. 'Ге мисли учиниле су му се смијешне и дјетињасте. Пошље подне, скоро пред мрак, одвезао се с друштвом у Лешевје. Сјели су на двоја кола. У првима су сједели Рекар, Јелена, Никола и она госпођица из вароши, у другима су били три чиновника и међу њима је сједила једна досадна женска са широким бијелим шеширом. Никола је прије није никад ни видио. Путем говорио је скоро једини Рекар, који је био необично весео. Запалио је безброј цигарета, али сваку је бацио пошље првог дима у дугом луку преко друма. Николу је женирао његов дубоки свјетли поглед, — поглед људи, који живе свој прави живот само за себе, кад их нико не види. Сјећао се Никола, да су говорили путем о Дионизију. Рекар се наслони на сједиште, погледао у небо и изговорио особитим, напола шаљивим, напола горким нагласком. — Да... Дионизије... Ви га познајете, Јелена? — Не познајем, али рекли сте већ, да је ишао овуда около; радо бих га упознала .