Зора

Стр. 300

3 0 Р А

Бр. VIII. м IX.

— Интересантан човјек. Из нашег је друштва. Ја мислнм, да бих живио на његовом мјесту исто тако као што живи он, — и обратно. Да он има новаца, трошио би новац и самога себе и своју снагу и своје тијело и своју душу... као што радпм ја . .. Јелена га је погледала престрашеним очима, али он је није видио. — 'Гако је код нас. Реците ми човјека, који је био створен за то, да направп нешто велико, — и који је заиста нешто створио! Раде само они, што нису створени зато; хвала им — јер тим већа је њихова заслуга!... А ипак би било красно, да такав човјек створи оно, штојеу њему од рођења. . . Али овако, носи са собом своју велику задаћу и убија себе свјестан, да је неће испунити никада, да живи без циља и користи. Јер то је правило, које се не да уништити и које не познаје узузетка: неки се убију прије времена сами, а неке униште други. Дионизије убија себе сам, а други га помажу у том, колико год могу, — а ја. — — А Ви? Рекар је спазио њено уплашено лице; одмануо је руком и гласно се насмијао. — 0 мени није говор . . . Нагнуо јој се ближе и помиловао јој је руку. Никола је погледао на поље; кад се Рекар насмијао пролазила му је зима кроз кости . . . Пут је био дугачак. Вио се међу ливадама и пољима, поред усамљених кућа и појединих гомила голог дрвећа. На отвореној пољани био је вјетар снажнији и разносио је задње остатке лишћа наоколо по лединама. Кад су се приближили Лешевју, сунце је зашло а мрак се ширио преко цијеле равнице . .. Слава се обавила још пошље подне; светили су читаоничку заставу. У вече била је забава у читаоничкој дворани. Рекар није гледао много на позорницу, гдје су играли глумци дилетанти стару неку игру; посматрао је слушаоце и забављао се изврсно. Ни Јелену као да ни

су особито занимале ствари на позорници; али лице јој је било срећно: образи свјежи и врући, очи веселе. Никола се није бринуо ни за позорницу ни за слушаоце; био је рђаве воље и замишљен. Пошље игре запјевали су сеоски пјевачи неке пјесме и ти стари, једноставни, меланхолични напјеви утјецали су на Николу чудноватом снагом; дођоше му сузе на очи. Погледао је нехотице Рекара; видио је мраморно лице и, очају сличну жалост, у очима . . . Пошље забаве задржали су се у крчми једва по сата, затим су се упутили кући. Ноћ је била лијепа, и ако је била половица неба застрта прозирним облацима. Каткад се пут засвијетлио у мјесечини, а одмах су опет поплавиле пољану широке сјене. Никола је ћутао а госпођици поред њега било је дуго вријеме. Није га ншпта узнемирило, кад је гласно зијевнула и наслонила се на његово раме. У другим колима су се смијали, да се разлијегало по тишини наоколо. Рекар и Јелена сједили сублизуједно уз друго и говорили мало и полугласно. Никола је опазио, да су се држали за руке а и видио је, како су се свијетлиле Јеленине очи мокром ватром. Рекар је наредио кочијашу, да стане. — Шта мислите, зар не би било бољс, да се мало шетамо ? Никола је разумио особит наглас у Рекаревим ријечима. — Не... возићемо се полако... Дођите за нама... Хтио је рећи још нешто, али је ућутао и у образима је осјетио хладноћу. Јелена и Рекар заостали су од остраг. Никола се осврнуо; видио је на друму два тамна стаса, гдје су се спојила у један. —• Возите као и прије... пут није више тако дугачак! Доцније је заклопио и очи и застењао, кад се сјетио те вечери. Небо се распростирало пусто и неизмјерно над усамљеном околином; сјене су бјежале преко