Зора

39

Ср VIII. И IX.

3 0 Р А

Стр. 301

равнице, сизале силним рукама са свију страна и легле хладне и тамне на његову душу. Госпођица се наслањала јако на његово раме; кад се нагнуо и погледао јој у лице, опазио је да је задријемала... Јелена и Рекар дошли су у замак по сата доцније. Никола није чекао на њих; одмах је отишао у своју собу и свукао се. Кад је легао на постељу, дошло мује на ум, да је прљав и себичан човјек, и да је његова туга нечиста и неоправдана. Уздахнуо је и заклопио очи, да заспи, али није могао заспати до зоре. Сјутра дан до подне свршио је с Ратејем своје послове, затим је отишао да шета. С Јеленом и Рекарем срео се тек при вечери. Ратеј је точио јаког вина, а Рекар и Никола пили су много. Никола је погледао Јелени само једанпут у лице, а доцније није више имао снаге, да је погледа. Очи су јој се измијениле; гледале су замишљено, а уједно било је у њима некаквог самопоуздања, одсјев неизмјерне, побједоносне радости; образи су јој били блиједи као и прије, али то је била бљедоћа усијаног жељеза, уснице су биле напете и живахно црвене. — Како напредује Ваше дјело, госп. Рекаре? питао је Ратеј с једва видљивим ироничним осмијехом у очима. Рекар је слегао раменима без одговора. —- Зашто нам не рекнете ништа о својем великом дјелу? Затварате се, као да се бојите наших очију. Али чувајте се!... Ја ћу доћи једанпут и ушуњаћу се тихо, полако... нећете ни осјетити, кад Вам будем стајала за леђима... па послије опет на прстима, тихо полако — Рекар ју је погледао тамним погледом, пуним мржње, и ријеч јој је застала. Видило се, да је силом задржавала сузе и јецала је поплашено: — Нисам мислила озбиљно... нис^м Вас хтјела ражљутити... Рекар је одговорио кратко и хладно: — Ни ја нисам мислио озбиљно!

Затим је наставио лако и скоро весело: То је дјело једно од оних, господине Никићу, о којима сам Вам говорио путем. Од оних дјела, која нису никад дбвршена. Дјело само по себи је величанствено, као што је величанствено све, у чем почива сва човјечија душа. Али то је: — то дјело није никад започето и никад свршено. Познаје га само онај, у чијој души спава и радује се због њега у својим најљепшим часовима. Жалосна је то ствар, кад се промпсли ... Само каткад падне искра тог зачетог а никад рођеног дјела и добије тијело. И то само већ је нешто: људи се диве тој усамљеној искри, том отпатку бескрајног богаства; како би се тек чудили, да виде богатство само! Али вид'те, то се неће никад догодити. Јер као што рекох: — ти људи, што су створени за та величанствена дјела сјећате ли се? Но, видите! Јелена се макла на столици, устала је брзо и отишла из собе. Рекар то није скоро ни опазио; говорио је даље и пио. Николи је било око срца тешко. Кроз неколико минута Јелена се вратила у собу, а лице јој је било озбиљно и жалосно. Рекар је наслонио главу на длан, и изненада ударио руком о сто и рекне чврстим, скоро осорним гласом не погледавши ником у очи : — Од свију тих људи ја сам најслабији и најневреднији ... Знам, да ће ово бити моје пошљедње путовање и да ћу се тада дефинитивно упропастити, — али успркос томе идем. Лишће пада а кад пада лишће хвата ме судбина за руку ... Господине Ратеју, хоће ли трајати моје имање још двије године? — Како Вам је воља... Узели сте ме за тутора, новац је Ваш. Али као што знате, кућа је већ у туђим рукама; остаје још нешто имања. Рекар је гледао тамним погледом преда се. Најзад се погладио по челу и лице му се засвијетлило.