Зора

СтјЈ. 302

3 0 Р А

Бр. VIII. и IX.

—• Зар ћете сад да одете одавде... господин Рекаре? питала је Јелена тихим гласом; образи су јој били блиједи, а на усницама се појавиле двије боре, којих није прије било. — Морам!... Наставио је јецајући и неодлучно: — Најзад... Бог зна, шта ће се догодити... А и опасности нема баш никакве. Што сам говорио биле су само ... апстрактне фразе. Морам у свијет... ради свог дјела... Овдје ми је тпјесно ... само ако се макнем лактовима, ударам о плот .. . Јелена је гледала у њега непрестано великим, мокрим очима. Никола је устао; осјећао је дубоку мржњу према том човјеку и пљунуо би му најрађе на лице. Али уједно му је било око срца, да клекне преда њ и да га моли да остане...

Тако су долазили у његову душу пређашњи часови и тадањи болесни немир спајао се са садашњом тихом тугом у особито, слаткотужно расположење ... Негдје у близини залајао је пас; Никола је дигао главу и опазио, на своје Ч УД°, Д а Ј е прошао сав дугачки пут до села. На улици, иза засађеног дрвећа, стајале су ниске куће. Било је већ близу зоре и погдјегдје се свијетлио прозор. Куцнуо је руком на врата гостионице; послије дугог времена чули се кораци и дошла је да отвори стара, сува жена, завијена у јасну мараму. — Еј, добро дошли, господин Никола Никићу!... С јутарњим возом? — Је ли соба празна? — Празна је, само постеља није начињена. Стрпите се, одмах ће бити све готово. Ишла је пред њим с распламтелом свјетиљком у руци по дрвеним, изједеним степеницама на једини кат. У соби је било дима; зидови су били голи и тек недавно окречени; само је над креветом висила икона.

Жена што је дошла да отвори, донијела је покриваче и креветно одијело. Никола се изувао. — Има ли што новог у замку? — Ех... у замку!... Одговорила је отегнутим гласом, у ком је лежало нешто сажално и уједно ненавидно. Никола је престао с изувањем и погледао је. — Но? — Све заједно иде као рак... та видјећете и сами... Стари пије и запија а кћи ... — Шта је с њом? — Шта је с њом? Ја не знам, шта је с њом ... ту, Бог нек јој буде милостив ... Лаку ноћ и добро спавали! Никола се узнемирио. Имао је до душе своје назоре о женском брбљању, али ипак му се срце стезало у неразумљиву страху. III. Ручао је у Орешнику, а послије јела упутио се у замак. Било му је тешко и непријатно, кад је ишао познатим путем уз бријег. Тада је била касна јесен а данас су се кестенови зеленили и дувао је влажан априлски вјетар. Око замка било је све тихо; слуге су биле на пољу. У кући му је дошла у сусрет госпођа и Николи се чинило, да се јако постарала. Црте њеног некад лијепог лица биле су оштре и дубоке, очи су лежале у црвено обрубљеним јамама. О63/чена је била као слушкиња; на глави је имала подвезану мараму, испод којејевирило неколико праменова сиједе косе. — 0, . .. добро дошли, господине Никићу! Обрисала је руку о кецељу; Николу је развеселио израз искрене радости, што се приказао у њеним очима. —- Мој муж је у великој соби; молим Вас, идите онамо! Ишла је пред њим и отворила је врата. — Господин Никић.