Зора

Пр. VIII и IX.

3 0 Р А

Стр. 303

Ратеј је сједио за столом, који је био сав покривен папиром. На десној му је страни стајао на сточету послужавник с флашом и чашом. Пружио је руку преко стола, поздравио је Николу и наредио да се донесе још једна чаша и нова флаша. Николи се чинило, као да се Ратеј у току године подебљао и да му је лице црвеније и надуваније, него прије. Говорили су хладно и мало, као да су се тог часа један од другог отуђили. Никола је опазио у Ратејевим очима нешто лукаво, нелијепо. Исто му се тако чинило чудно, да је Ратеј у свом понашању и у својим ријечима некако наглашавао, да као посједник стоји више над једним обичним агентом банке. Никола је био у неким стварима врло бистар и тако је познао већ по том понашању, дајеРатеј забраздио; — али како далеко, то тада још није мислио. Погодио је отприлике тек доцније по различним знацима, по зловољним, на пола разумљивим, ријечима и по нервозности, којом је Ратеј избјегавао разговор о господарству. Прије у опће није хтио да говори о другим стварима. Будући да је Никола сада имао више послова по околним селима, дознао је од других људи да се Ратеј ненадно и са свим измијенио; пио је и картао се, на пољу и у шуми није га било више ... Николи је било неугодно поред тог човјека и одговарао му је најзад присиљено и кратко. Ратеј је гледао у њега са својим малим, тупим, заливеним очима; уснице су му биле дебеле и мокре; говорио је гласно и некако рапаво, а смијао се јако, да му се тресло дебело тијело. Што је више пио, био је већма разговоран, примакао је своју столицу ближе Николи, метнуо му своју руку на раме и климао му главом. Николи је била одвратна тешка винска сапа, што је долазила из Ратејевих уста. — Јесте ли чули о Рекаревој несрећи?... Сам је рекао да ће да пропадне, и вид'те, — пропао је. Испунила се судбина...

— Колико има истине у томе? — Све је истина, господине Никола Никићу! Судбина његова испунила се. Живот га је убио, као што је сам хтио. Ратеј је говорио споро и гледао Николи лукаво у лице. — Као што је сам хтио, запамтите то, господине Никола Никићу!... Људи лажу страшно... Људи лажу, лажу! Крв му је залила образе и ухватио је Николу чврсто за руку. — Зар сам му ја заповидио, да иде по свијету, да се упропасти ? Ја му нисам ништа заповидио; стајао сам по страни: — Ради, како те воља! — Зар сам ја његов опомињач? Имање је било његово; захтјеваш ли новаца, ето ти га, твој је!... Људи лажу, лажу! — Ви нисте криви, имате право!... Ратеј је за тренутак ћутао и гледао Николи пажљиво у очи, као сумњајући у искреност његових ријечи. — Кад бих узео све његово имање, не би ми се ни познало; имао сам доста... Зар је био гријех, што сам купио његово имање? Да нисам ја, купио би ко други. Плаћао сам, како је сам хтио, моје су руке чисте... Ви сте паметан човјек, Никола Никићу, с Вама седајелако говорити... Помислите, молим Вас, зар има гријеха у томе, што сам купио Рекарево имање? Зар сам га упропастио, ако сам му исплаћивао новец? Зар има каква гријеха у томе? Никола је видио, да у ствари није било гријеха, али успркос томе Ратеј му се тренутно чинио одуран и суров. — Људи лажу. Веле, да сам га уништио својом услужношћу, — да сам пустио дијете на улицу... Веле, да сам се полакомио на његову кућу, његово поље и његове шуме ... да сам куповао од дјетета како сам хтио... Веле, да сам згријешио гријех, који није записан ни у божјим заповједима, ни у људским законима, а који је ипак велик гријех... Одговорите ми Никола Никићу!...

39*