Зора

Стр. 304

3 О Р А

Бр. VIII. и IX.

Никола је ћутао; најзад се обрнуо на страну н изговорио неодлучним гласом: — Нисам Ваш судија, господине Ратеју! — Само говорите, реците само јасно своје мисли, Никола Никићу! настављао је Ратеј брзо и мало дрхтавим гласом. Ја знам, како је у Вашем срцу овог часа. Имате потпуно право; Ви сте бистар и паметан човјек. Погледајте ме, ја сам осјећам тај гријех, што није нигдје записан! Ја знам, да то имање није моје, да лежи божја рука на њему. То поље неће никада родити, и јеле ће се посушити у тим шумама, све по реду. С тога на страну! Никад нећу орати на том пољу и никад нећу сјећи по тим шумама... Дигао је чашу. — У тој чаши, глете, растопљена је величанственајелова шума; Бог зна, можда је цијела њива у њој. Пите! Николи је било страх; испразнио је само једну чашу, али вино му је ударило у главу и било му је мутно пред очима, Ратеј је метнуо чашу на сто. Кад је устао, скоро је посрнуо. На лицу му се појавило упорно самопоуздање, а жиле су му се напеле на челу. И Никола је устао. — Какав је то гријех, до врага? Та каква је то глупост?... Сви Ви, који сте бољи од мене, ходите овамо и погледајте ми право у очи! Нема га, који не би осрамоћен погнуо главе. Ја сам паметан човјек, а Рекар је био луда; то је сва разлика. Ко ми може шта због тога? Зар сам ја Бог и судбина и природа?... Не бојте се, Никола Никићу! Сједите и пите! Дјевојка је донијела свјетиљку. Никола се опростио и отишао у собу, штоје била обично приправљена за њега. На степеницама му је дошло напамет, да оде без опроштаја и да преноћи у Орешнику. Али се предомисли и пењао се полако горе. Стајао је неко вријеме на прозору и гледао по шуми замишљен и без јасних мисли. Полако и без одређеног узрока увлачила му се у срце нека неизмјерна горчина, и очи су му засузиле. Можда је долазио тај осјећај велике, тихе туге тамо

од шуме, што се распростирала, докле је око допирало. Врхови дрвећа још су се свијетлили у сунцу, али полако се свјетлост гасила и сјенке су се дизале са земље, плазиле се до истока као таласи тихог мора и шириле се преко долине. Никола је стајао на прозору до касног вечера кад су се засвјетлиле на небу прве звијезде. Видио је над шумом велику, тамноцрвену плочу, и тог тренутка сјетио се вечера, кад се возио с Рекарем и Јеленом у Лешевје. Оставио је собу. Степенице су биле тамне и пипао је рукама, да нађе пут. Напољу је било још мало свијетло; с прозора велике собе сјајила је црвена свјетлост. По стази што је водила из шуме у замак, ишла му је у сусрет Јелена, тихим, уморним корацима, мало погнуте главе. У полутами чинило се Николи њено лице необично упало; очи су биле превелике и преозбиљне за њене уске и још увијек дјетињске образе. — Господине Никићу! —• алај сте ме обрадовали! Никола није знао рећи ни ријечи. Држао јој је малу руку у својој; полако се пригнуо и дотакао се усницама њених хладних прстију. — Шта сте радили, да Вас толико дуго није било? Већ је подруг године, што није било у нашој кући доброг човјека. Опазио је, да јој је био глас дубљи и мекши него некада; лежала је у њему горчина претрпљених патња. И њен осмијех је био горак и напола присиљен; очи јој се нису више смијале. Ишли су полако према великом кестену пред замком и сједоше за сто, гдјеје сједило некада друштво, што се спремало у Лешевје. Кад је већ сјео, Никола је опазио, да је сјео на Рекарево мјесто. Под кестеновима било је скоро сасвим тамно; само зраци с прозора, падали су на Јеленино лице и Никола је видио двије дубоке, од суза ископане бразде под њеним очима.