Зора

Бр. VIII. и IX.

3 О Р А

Стр. 305

— Код нас се много што шта измијенило за то вријеме, господине Никола! — Много се измијенило а... и Ви сте се промијенили, госпођице Јелена! — Како се у засјенку све измијени. Николу је гушило у грлу. Устао је и приближио јој се. — Вјерујте ми ... дао би крв срца мога, да се то није догодило што се догодило... и ако... Располажите са мном, госпођице Јелена! Хтио је рећи нешто са свим друго, јецао је и ријечи су му нестале. Јелена се насмијешила. — Вјерујем Вам, господине Никола, Вама једином. И Ви сте једини, кога бих хтјела штогод да молим; никога другог, са свим сами смо сада,.. Хоћете ли остати код нас преко ноћ? Никола је сјео на своје мјесто; крв, што му је прекипила у главу, вратила му се у срце, и било му је хладно. — Остаћу, али већ сам мислио да идем. — А да ме не поздравите ? — А да Вас и не поздравим! Желио сам Вас видјети и зато сам и дошао; али мислио сам у пошљедњем тренутку, да би било боље — — Ну, то је била глупа мисао. Вјерујте ми, да се осјећам сретан У својој тузи, кад ... Јелена му је погледала у лице и Никола је ућутао осрамоћен' и незадовољан сам собом. Устали су и вратили су се у замак. Кад су се опраштали, погледала га је великим, искреним погледом, и Николи је задрхтало срце. С прозора је видио доље под кестен и замишљао је још једанпут тај тренутак кад је сједио поред ње. У часу су му се повратиле све оне искрене, љубазне, сажалне ријечи, што их је требао да говори. Стискао јој је хладну, малу руку, и на њене прсте падале су сузе из његових очију. Положио је пред њу цијелу своју дубоку, одану љубав не оскврњујући њених успомена на оног човјека, што је гле-

дао на њу из таме својим свијетлим, упалим очима и чувао своје благо .. . Легао је на постељу у мучним мислима, које су прелазиле полако у тешке непријатне снове. IV. Рано у јутро отишао је у околицу послом. Ратеј му је дао кола и позвао га на ручак. По ноћи вријеме се промијнило. Дувао је с југа топао вјетар и преко неба јурили су облаци; за часак је засјало и одмах се опет скрило сунце, а равница се завила у сјену... Никола се вратио у замак прилично уморан, али ипак здрав и свјеж. Говорио је с различним људима о свагданим стварима и то му је одагнало тужне мисли, што су га обузеле јутрос, пошто је отворио очи и опоменуо се прошлога дана. Образи су му се заруменили и гледао је весело и јасно. Ратеј је био при ручку мучаљив. Кад су остали сами при вину, питао је Николу о његовом путовању, о варошким новостима, дотакао се и политике, али разговор прошле вечери није споменуо ни једном ријечи. Ипак му се познало, да није ћутао хотимице и да се није женирао; понашање му је било природно и мирно; говорио је као што се говори обично с добрим познаником. Устао је наскоро и дао је упрећи у кола; Никола га није питао, куд се спрема; али кад му је дао Ратеј руку, опазио му је у очима неку таму и немир, — израз, што га има човјек који мисли да учини нешто ружно: — Шта те брига? То је моја ствар! Никола је стојао пред замком и гледао је за колима што су јурила низбрдице по пјешчаном путу и нестала послије неколико минута међу кестеновима; појавила су се мало послије у долини а затим су завила на широки друм у Лешевје... Кад се Никола осврнуо, опазиојена прозору Јелену; поздравио је и ушао у кућу. Јелена му је у кући дошла у сусрет.