Зора

Стр. 306

3 О Р А

Бр. VIII. и IX.

— Је ли Вам дуго вријеме, господине Никићу? — Није, мени није нигсад дуго вријеме, осим у вароши, у непријатном друштву ... Ушли су у собу до ручаонице. Завјесе су биле тамне, дувари тапетовани у тамно црвеним бојама, и покућство било је тамно и некако тешко, масивно. На пољу је био јасан дан, и само мало свјетлости продирало је кроз гардине. Јелена је сјела за клавир. Тек што су зазвучали први меки, тихи гласови, раширила се по соби слатка, тајанствена туга и Николи је било угодно и тешко уједно. Видио је пред собом Јеленин профил и тада је тек слутио, колико је претрпила та чиста душа неискусног веселог дјетета. Прије су стајале обрве јој у двјема финим валутама високо над очима; сад су се снизиле и чиниле су строгу, равну црту; уснице су јој биле прије пуне и неодлучне, а сад су биле крјепке и скоро претанке. 'Гако се угњездила на њеном лицу, намеке, зреле јој кретње озбиљна меланхолија, и Николи се чинила неприступнија и свјетлија него икада прије. Али то га није жалостило и није се осјећао странац поред ње... Цијела соба била је пуна тужних пјесама; испод њених дрхтавих, брзих прстију дизали се мукли гласови, спајали се и умирали. Николина се душа уљуљала у снове и проживио је тај чудновати час. Тада је јасно упознао, колико је љепоте и сласти у његову срцу, упознао је и — што није могао никада прије тога: све своје лијепе снове и све своје лијепе жеље увио је у најкрасније ријечи из рјечника и положио их пред њене ножице поклонивши јој се трбадурски, одано. И уз милостив осмијех на краљевским усницама примила је она његов понизни дар и понудила му у знак захвалности своје хладне прстиће, да их пољуби... Сумња и туга и резигнација, — свега је тога нестало бестрага из његова срца. Чему сумња и туга и резигнација? —- Живот лежи пред веселим очима као зелени крај пун сребрне

росе и сунчаних зрака. Нигдје сјене, нигдје неплодног корова. — све само сјајно сунце и сама сочна трава. Сјена у истини нема и нема корова. Само кад је човјек болестан види ствари којих нема, види авети. Вал,а само погледати весело и сјена ће нестати и коров ће се претворити у расцвјетане руже. Све зависи од човјека самог. Свијет је лијеп и савршен, не познаје дисхармоније, не зна за несрећу. Али људи који имају нездраву крв, опазе пјеге и на сунцу, опазе трње и на ружи. Треба човјек да се само отресе болести, меланхолију ваља одагнати — и сунце сја чисто као што је и сјало ... Јелена је затворила клавир. — Хвала Вам бескрајно, госпођице Јелена! Зашто не наставите? Јелена се насмјешила, кад је видила блажени, сањиви израз на Николином лицу. Устао је тешко и бојао се скоро, да не нестане тог слатког и угодног осјећаја, што му је обузео душу. — Хоћете ли, да се шетамо, господине Никићу ? Пратите ме! Ишли су полагано шумским низбрдним путем. Никола је опазио, да пут није био више тако брижно посут, као некада и да је на неким мјестима почела расти трава. На дрвећу се појављивало лишће, пупци су се отварали и јак, скоро претежак прољетни мирис ширио се околином. Никола се осјећао весео и задовољан. Његова љубав изгубила је сву горчину и тугу. Прије му је изгледала као болеснослатко бреме, које га је каткада бескрајно тиштало, да је стењао од болова. Сад је ишао лако као безбрижно дијете. Јелена је стала пред полусломљеном клупом, црном и изједеном од влаге. Стиснула је уснице и Никола је само погледао у очи и ма да није рекла ни ријечи, разумио ју је са свим. Туда су ишли можда у касној јесени, кад је лежало згрбљено лишће свуда наоколо и сједили су на тој клупи. Он, Рекар, био је у том часу весео и слободан; говорио је о свом великом дјелу, о својем