Зора

Стр. 312

3 0 Р А

Бр. VIII. и IX.

а иза трепавица гледале су бјелочице тупо и као престрашене. Образи су били блиједи, обрасли ријетком брадом. Под вратом је била кошуља откопчана, руке су биле склопљене, а прсти су грчевито стискивали мало, бакрено распеће... на лицу је лежао тврди, поносити израз побједоносно претурене невоље... Никола се нагнуо преко постеље. — Дионизије!... Наврле су.му сузе у очима и падале су на склопљене руке Дионизијеве... Остао је код њега до ноћи. Газдарица је донијела свијећу и метнула је на сто. На дуваровима су дрхтале блиједе, сањиве зраке; Дионизијево лице свијетлило се из таме неприродном бјелоћом. Кад је одлазио, упитао је Никола за заоставштину Дионизијеву. Газдарица му је рекла, да јој је у својим задњим тренутцима рекао, нека спали све папире, што су лежали у ковчегу. У пећи је остала само још рпа пепела... Погреб је био по кишовитом времену. Звонило је мало звоно у малој цркви; за крстом је ишла газдарица и Никола. Мало ко се обазро за спроводом; људи су се журили својим послом; само близу гробља придружила им се једна гурава жена, увијена у дугу црну мараму. Никола је био замишљен и није пазио на блато; попрскао се до врх капута. Послије погреба застао је пред црквом, стиснуо Дионизијевој газдарици нешто новаца у руку и вратио се у град. Ишао је право у гостионицу и пио је много, и некако весело као никад дотле... Послије треће чаше обузела га нека меланхолија. Зажелио је пријатеља, да говори с њим искрено и од срца. Све што је доживио, лијепо и жалосно, долазило му на спомен, и очи су му засузиле. Ријечи су му вриле на језик; што је прије једва осјећао, што је знао само као у сну, излазило је преда њ јасно и разговијетно... За тренутак га је бунио познаник, што је сјео до њега, остао своје вино дужан и опростио се кроз неколико минута.

— Дионизије је умр'о... ну, да... штета тог човјека! Могло је да буде што из њега... био је вагабунд због своје кривице. Тако је: Кад човјек осј.ећа да зна више од других, мисли, да више не треба да служи. И тако погине у својој тврдоглавости. Човјек је створен само да служи... не помаже ништа... Никола је био весео, кад је остао сам и његове мисли повратиле су се на свијетле путеве... Дао је донијети папира и писао је лако и неприсиљено. Стајао је пред замком, под зеленим кестеновима, нагнуо се преко њених рамена и шаптао ријечи, које није познавао никада прије. Љубав дугих година излила се у једну саму бујицу; сва туга и сва срећа спојила се у један сам осјећај и утјеловила се у топле ријечи... Образи су му горјели и слова су играла пред очима му... Споменуо је смрт Дионизијеву, али туга због пријатељеве судбине није слегла у његов слатки мир. Осјећао је, како отпада с њега тежина задњих дана и како дршће уморно срце у силном очекивању... Кад се враћао кући, бацио је писмо у поштанско сандуче. * * * Сјутра у јутро стидио се. Чинило му се, да је синоћ учинио грдну глупост. Сјетио се погреба и тешко му је било: као да је обешчастио Дионизијеву успомену. Болила га глава и пред очима му је била магла. У звању није говорио ниским; било му је као да се осрамотио пред свијетом а највише пред собом и као да је изгубио оно што је имао најљепше у срцу... У оволико сати читаће писмо — — Стресао је главом и присиљавао се да мисли на свакидање ствари. Само да није споменуо Рекара... у таком писму... таквим побједоносним тоном! Упрљао је његову успомену у њеном срцу... понизио га је пред њом са својим прераним, предрским надама... какве наде! Сам је себи изгледао бескрајно дјетињаст... И