Зора

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 313

да није споменуо Дионизија и његову страшну судбину... у обичном љубавном писму, тако мимогред међу другим фразама... фуј!... Ко се може згражати над обичним просјацима? Кад је човјек искрен, увијек је себичан и безобзиран; никакве праве племенитости нема у његовом срцу; све само претварање, сама лаж... Адане буде смијешан, само смијешан да не буде! Све надање толиких дугих, лијепих вечери уништено је у једном самом тренутку. Уништен је сав живот, —- шта би био живот без тог надања... Видио је, да је оскврнио своју чисту љубав. Само каткада, за часак, обузела га нека притајена срамежљива радост за то, што је рекао оно што је морао већ одавно рећи ... Дани су се разгалили, и сунцеје сјало скоро прољетном снагом. Рано у јутро и вечером шетао се Никола по околици и уживао је у чистом ваздуху и свјежем зеленилу. Живот му је текао као ријека по равници. Није био весео, и Николаје сам желио другачији какав, али му се предао без отпора. Његова натура била је здрава а мрзио је сентименталност. Кад су му долазиле успомене у усамљеним часовима, силом их се отресао и упутио се у крчму или у шетњу. Бојао се прошлости али полако је нестало и тог страха и предавао се у успоменама без особите туге... Њено лице добило је у његовој души још чистији, невинији израз, очи су јој сјале мирно као с олтара. Разлила се кроз цијело јој биће његова одана љубав... Једно послије подне добије у звање писмо; Јелена га је звала кратким ријечима, да дође што брже. Сва резигнација, сва напола присиљена мирноћа нестала је у једном само тренутку. Измолио је неколико дана допуста и одвезао се још тог вечера. Није се више сјећао свог глупог писма и није му пало на ум, да је икада начинио какву неприличност. Осјећао се срећан, и стидљиво притајивана, силом угушена нада освојила

га свега. Знао је добро, да у тој нади има много себичности и баш неке нељепоте, али у својој разузданој срећи тјешио се, да је себичност и онакоу људској нарави и да би било глупо да се одрече без узрока и на своју штету... Преноћио је у Орешнику и спавао је дуго и тврдо. Чудио се сам, што је тако мало узрујан, и тај осјећај побједоносне љубави, што је дрхтао непрестано у дну његова срца, чинио му се скоро грјешан. Али успркос томе није себи пребацивао ништа и доказивао је тихо, да је гријех релативна ствар и да најпоштенији осјећај може да буде у особитим приликама и околностима грјешан. Одређених граница нема нигдје и с тога је тешко разликовати гријех и поштење... Играо се са лаким мислима, јер се скоро бојао своје велике среће и било га је страх, да јој се преда цијелом главом и цијелим срцем... Јелена га је очекивала пред замком; очи су јој биле уплакане. Никола се уплашио, кад јој је видио лице. — Жељно сам Вас очекивала, господине Никола! Опростите што сам Вас узнемиравала. Отац је хтио да Вас види... не мари никог другог... немамо ниједног пријатеља... Уснице су јој се тресле; видило јој се, да се силом бранила од суза; говорила је плахо и као молећи. Никола је отишао с њом у собу гдје је Ратеј спавао. Прозори су били застрти и соба је била у сумраку; неколико танких зрака улазило је кроз застор и свијетлили су се на поду и дувару. Ратеј је сједио у наслоњачи, под главом јастук и покривач преко кољена. Лице му се надуло; очи су гледале мртво испод густих обрва. Погледао је Николу великим плашљивим погледом. Никола му се нагнуо сасвпм близу, да чује његово шаптање, што му се извијало из ирсију велпким напором. — Опростите ми ... Сад је свему крај... Брините се за њу сиротицу... Николу је гушило у грлу од с.ажаљења, али уједно му је било грозно пред тим