Зора

Стр. 314

3 0 Р А

Бр. VIII. и IX.

надувеним, полумртвим лицем. Једва је чуо поједине ријечи и није их јасно разумио. — Не брините се ни зашто... Отидите с њом даље одавде... Нека узму све. Све је њихово... Само још кућа тамо доље у Лешевју... Никола се осврнуо. Ушла Је у собу Ратејева жена. Донијела је бочицу с тамном текућином. Ратеј је лако стресао главом и наредио да је однесе даље. Стајала је неко вријеме у сред собе, затим се окренула, а у врати је скрила лице у кецељу. — Сад идите... Ја сам кајрађе сам, а и Вама је непријатно... Збогом! Никола није знао шта да уради. Ухватио је Ратеја за руку, што је лежала мртва на кољенима. Ратеј га је погледао тупим, али дубоким и потресним погледом човјека што умире. — Идите!... У великој соби сједила је за столом Ратејевка, сва уплакана и очајна. Приповиједала је Николи, да у задње доба није Ратеја било никад код куће, даје био једанпут недјељу дана у Бечу, гдје је за кратко вријеме проиграо све шуме, да је био болестан и набусит, кад се вратио и да је гшо непрестано. Само једанпут у вече дошао је к њој и расплакао се као дијете... Једаред послије ручка ударила га капља и ко зна, колико ће још дуго ... Метнула је руку на очи и кроз прсте су јој капале сузе. Неће ни љекара ни љекарија... И прије неколико година, картао се и пио скоро три мјесеца... Али уједаред се отријезнио и стекао за годину дана све што је проћердао... Први пут је био пошао тим страшним путем прије двадесет година, тек четрнаест дана послије свадбе ... Али тада је трајало само недјељу дана. Бојала се, кад оде од куће тамна лица и зловољних очију. Чекала је на њега толико дугих ноћи и преплакала је толико усамљених часова — — Ну, сада је знала, да се приближује страшни крај; осјећала је то у својем срцу оне прве ноћи, кад је дошао у један

сат кући и ишао љут по великој соби до У јутру... Никола је слушао и слутио бескрајну патњу те тихе, заборављене, још увијек дјетињасте душе. Патња је морала бити страшна у том часу, јер је избацивала у прекинутим, једва разумљивим ријечима све оно, што је лежало већ толико дуго дубоко у срцу и гризло је и глодало... Прије заласка сунца отишли су Никола и Јелена из куће; Она је огрнула црну, чипкасту мараму, кроз коју се свијетлило бијело јој лице, као да је од алабастра. Ишли су путем око замка; пијесак је лежао само још по гдјегдје; на земљи је расла висока трава. Никола се обазро зачуђен. Рекареве радионице није било више. Јелена је разумјела његов поглед. — Једног вихарног вечера срушила се, а даске су разнијели; било је то исте ноћи кад се вратио отац... Сједили су у хладу, што је падао од замка и Јелени је било скоро хладно. Под њима се ширила зелена долина; тамо доље сјало Је сунце још свом својом красотом и осјећали су обоје, како се из те чисте свјетлости дизало нешто слатко и утјешно и збирало се на њихова срца. Никола је ухватио Јелену за руку и она му није бранила... Из велике болести родила му се нада; његова срећа била је као осмјех на уплаканом лицу. У његовој радости није било ништа гласно и никакве разузданости, а њена љубав била је мирна и озбиљна... Сјећао се глава, што су падале под кокосом; у једном самом часу видиоје пред собом лице Дионизијево и Рекарево, која су се спојила у једно. Нехотице је спустио главу и осјећао се мали и незнатан са цијелом својом бескрајном срећом. Осјећао се мали и неинатан, јер је лгогао да буде срећан и јер је могао да зкитш... Вратили су се у замак ћутке, рука У РУДИ. Биоград. ЈДилош Хбко&иЋ.