Зора

Бр. УШ. и IX.

3 0 Р А

Стр. 315

0 Горскодо Војенцу — ЈТавле ЈТоповкћ (СВРШЕТАК) У. Ми бисмо могли овде и завршити нашу расправу. Сва главна питања која смо сматрали да је, ради бољег разумевања и праведније оцене Вијенца, потребно кренути и расправљати, ми смо кренули и расправљали. Све што нам се чинило да је досадашња критика нетачно оценила или недовољно претресла, ми смо гледали да боље објаснимо и јаче истакнемо, не бисмо ли дали тачнију и пунију оцену дела. Тако смо исцрпли што смо имали рећи, и не остаје нам друго него да прекинемо говор. Али ми, после свега, још немамо пун преглед Вијенца. Нисмо још све лепоте у њему опазили. Нисмо познали дикцију, поезију, лепоту стихова и места, а највеће лепоте ту леже. Како је још стари Францески рекао, у дикцији се огледа најјача снага Његошева, „сила ума списатељског." Па зар не би био скоро грех завршити једну расправу која о лепотама Вијенца говори, а ни речи не рећи о оном што је најлепше у њему? Истина, то што је најлепше, познато је свакоме и казано много пута; и тешко је што ново додати томе, али ипак. Ред је ипак да нешто и о дикцији кажемо. Није, у осталом, рђаво и старе ствари каткада поновити, а после, уз старо увек се има и Г10ШТ0Г0Д ново додати. Осврнимо се, дакле и на дикцију, и обележпмо сумарно које лепоте у њој леже.

Кад човек погледа на то да су све личности Вијенца из простога народа; да, дакле, оне морају говорити као прост народ, он одмах види да је први Његошев задатак односно дикције био тај да њоме изведе и престави народни говор. Цела дикција Вијенца имала је бити народна.

Она (ја сад казујем ствари врло познате) то и јесте, потпуно. Речи, изрази, обрти, Фигуре и компарације, начин казивања и причања, све је то скроз народно, да не може бити више. Све је тако како би народна песма саставила, или бистар сељак српски рекао. То је сам Вук осетио, и хвалио као најбољу особину Његошева писања, а његова хвала знате колико вреди. То је и без Вука јасно, одмах, на први поглед. Нема скоро места у Вијенцу које није очити доказ томе. Не могу од забуне да наведем ни један пример, јер је све пример за то. Све, од првог до последњег призора, од корица до корица књиге. Ма који облик узимала дикција, свуда остаје народна. Ако је причање, оно је као у народним песмама, слободно, широко, епско, без детаља, без потанкости, све само у крупним потезима. Ако је разговор, он је пун оних живописних израза, карактеристичних обрта, локалних алузија, све потпуно народнога кова, право правцато националних. Ако је тужаљка, сва је у народном духу. Тако и песма; тако све друго. Колико је дикција Вијенца народна, може се нарочито видети по оним пословицама, изрекама, компарацијама, причама, параболама којима кипти В иј е н а ц. Личности В иј е н ца, наиме, изражавају се врло често пословицама, као што се и народ изражава. Кад Скендер-ага н. пр. има да каже владици како не могу две вере остати у земљп него да Срби ваља да се потурче, он то не каже чисто, правим изразима, именујући ствари како им и јесте име, него све обилазно, све пословицом, компарацијом, алузијом на неку причу. Још цео свој говор тако изведе, ни једанпут не помене ни Турке ни Србе, него одмах, после прве уводне фразе, окрене пословички. Ево вам цео говор: „Ја се чудим, лијепе ми вјере, „Какав даваш приговор, владико. „Види је ли суда од два пића, „али капе за по двије главе? „Мањи поток у виши увире,