Зора

Стр. 316

3 О Р А

Бр. УШ. и IX.

„код увора своје име губи „а на бријег морски обојица. „Оли челе хватат у капицу „да уљаншс у гори заметнеш? „Иико меда отле јести неће. „Гониш камен бадава уз гору; „старо дрво сломи, не исправи. „И звјерад су исто као људи, „род свакоји своју вјеру има; „за кокошку и орла не питам „но што стрепи лаф од гуске? кажи." Све је фигура, нигде прави израз; и сваки час друга. Таман једна престане, друга почне; и све једна од друге боља, изразнија, оригиналнија. Још су кратке, у по један два стиха, па ритмично следе једна за другом. Човекује мило цитирати овакве стихове: то иде, то клизи, то тече, то пада, као вода кад пада с камена на камен, са шл>унка на шљунак, непрекидно, увек из нова, никад да престане, Узмите још на ум да није сам Скендер-ага што говори овако; сви тако говоре, и сваки час. Наводећи његов говор, ја нисам најбољи пример изабрао: два писма (везирово и владичино) прави су образац за то, потпуно комађе овога фигурскога и пословичког стила. Свеједно. Читалацје, надам се, ипак могао видети колико овај начин чини дикцију народном, приближава је народном говору. Нису, међутим, ни фигуре и пословице једине што дикцију Вијенца приближавају том говору. Његош је погодио и онај фамилиаран начин изражавања којим се одликује говор простог народа. У Вијенцу врло често, место коректног књижевног облика, долази казивање фамилиарно, слободно, природно, на прескок, онакво како се води на улици, скоро небрежљиво; и то даје стилу много више живости и оригиналности. Кад Мандушић н. пр. прича како му је пребијен џефердар, он се овако изражава: „А у раздвој боја крвавога, „најпотоња која пуче турска „(џефердара држах пред очима) „престриже га, остала му пуста! „по ремику ка да трска бјеше." Остављам на страну оригиналност израза („раздвој", „престрићи"), тачност компара-

ција (ка да трска бјеше") и друго, па хоћу да укажем само на ову слободу изражавања, на ове инверсије логичнога реда које причање чине Фамилиарним. Иде причање правилно, поступно, редом: „најпотоња која пуче турска 1) • „престриже га „по ремику, итд." али се од једном тај ред поквари и разбије, кроз коректну Фразу пробије једна клетва („остала му пуста") и једно објашњење („џефердара држах пред очима") које необично дигне рељеФност слике, и казивање постане Фамилиарно. Тај начин казивања, као и сви други начини и процедуре које смо до сад побројали, дају дикцији Вијенца потпуно народни колорит. Она је одиста здрава, једра, пуна, сочна, готово набрекла народна дикција, каква је само могла и постати у оној великој класичној Вуковој периоди. И то је врло лепа страна њена; народни колорит је велика лепога дикције Вијенца. 1 Не једина, наравно. То је само прва лепота њена. Дати чисти народни колорит дикцији, ретка је и тешка ствар, али је Његош, као што је познато, имао способности и за још ређе и теже огледе. Он је био нешто више него прост народни писац. Он је, сетимо се (ја сад могу само овлаш подсетити на ствари за које би требала читава студија да се потпуно развију), песник ЈТуче Микрокозма, Мисли и других мислених ода и појема, 1 Уз говор о овом, укажимо на ове сличности изм^ђу Вијенца и народних песама. У Вијенцу: „распале ме ужаса пламови" (ст. 80), у н. песми: „сад с' у мене распале пламови" (Вук, IV, 51); у Г. В: „шћаше ли им мила вјера бити да издижу мирно у Рудине" (ст. 344, 345), у н. п: „да од мира вјеру ухватимо да издигнем с овцам у Рудине" (Вук, IV 518); у Г. В.: „крвника га ришћанскога нема, заклала га пушка црногорска" (ст. 1911, 12), у н. песми то исто (в Вук, IV, 49 и 55); у Г. В.: „Турке мртве по тебе бројасмо, погодит се нигда не могасмо око броја колико их бјеше" (ст. 1750—2), у н. п.: „око свашта те се погодише, ма се нигда згодит' не могаху око тока Пашића Османа".