Зора

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 317

пјесник којега су многи велики филозофски и морални проблеми занимали, филозоФ -песник како се у нас воли рећи, с оправданим поштовањем у осталом. А после, што ствар још бољом чини, он је (то нарочито у Вијенцу) песник јаких и узвишених осећаја, пуног животног искуства, развијеног унутрашњег живота, један од оних којима људски живот није непознат него су много страна његових сами осетили, искусили, проживели. Његош је у свом животу, и као владалац, и као човек, осетио горчину, разочарење, очајање од оне врсте коју само титански духови осете, они што живот и судбину човекову у целини угледају. Ти осећаји као и оне филозоФске мисли које горе поменусмо, пробили су кроз ону простонародну дикцију какву је Вијенац имао, и дигли је много више но што је иначе она могла доћи. Та Филозофска и осећајна страна Његошева, та његова друга, узвишенија природа, показала се испод просте одеће народног писца, и дала сасвим другу боју делу, племенитију и благороднију, вишу. Дело које је дотле садржавало само тачно ухваћене разговоре и причања безазлена света, открива одједном карактер високих лирских појема. Дикција Вијенца одједном постаје узвишена лирика. И то не малим делом, него на толиким местима! Кроз причања, кроз разговоре, кроз монологе, свуда избија та лирика, свуда се осећа тај високи песнички дух. Говорио владика, или игуман, или главари, или прост народ, увек се, посред просте народне Фразеологије, укаже која висока идеја, рефлексија, медитација, у беспрекорној Форми античке сентенције, високе химне, узвишене оде. Таман се поведе жив и загрејан сељачки разговор међу главарима, укрсти оштроумно и досетљиво надскакивање, распаше једно комодно и темељито причање, пође народна дикција широко, обилато, свестрано, и рашири се, разграна, нарасти и разлије се као море: а то се помоле, излазе, искачу, избијају, час овде час онде, и све више и

више, и изгледају као безбројни гребени и острва у том мору, у том архипелагу, она сјајна лирска места, она места високе поезије у опште. По целом ткиву народнога говора просут је бисер овакве поезије. Ево вам примера како једно просто казивање нарасти до ванредно јаког лирског пасажа, кад је у рукама великог песника. Владика има да предложи Турцима да пређу у хришћанску веру, па, видећи сву мучност ситуације, пре но што заусти предлог обраћа се Богу за помоћ, призива Бога као што је обичај, хоће да каже оно обично „боже помози", али пазите до које се висине дигне ово призивање (ја ћу цело место навести): „Боже драги који све управљаш, „који сједиш на престол небесни „те могућим зажижеш погледом „сва свијетла кола у простору; „ти који си развиј& прашину „испод твога трона свијетлога „и назва је твојим мировима, „те си прашак сваки оживио, „насија га умнијем сјеменом; „ти те књигу држиш миробитну у коју су судбе уписате „мировима и умним тварима; „који си се милосно склонио „дјејателне оживит членове „малом мраву ка гордоме лаФу „проведри ми више Горе Црне, „уклон' од ње муње и громове „и смућени облак градоносни". Место је постало потпуна ода. Једна проста идеја добила је достојанство високе религиозне медитације. Оно: „Боже... проведри ми више Горе Црне" што је у ствари главна идеја, она која једино и има да се изрази, подигнуто је невероватно високо. Дигла га је она висока апострофа која му као увод служи. И какав увод! Једна химна од најузвишенијих. Па што су идеје у њој, да и не помињемо; али онај тон, ритам, музикалност фразе, мелодичност периода: како то иде, расти, диже се, увећава, поступно, сваким стихом, од фразе до Фразе, од члана до члана, од коленца до коленца ове необичне поетске реченице! Ето таквим је пасажима 41