Зора

Стр. 318

3 0 Р А

Бр. УШ. и IX.

прошаран Горски Вијенац. Ено вам оно (нека ми се допусти да за тренутак наведем и које познатије место): „Чашу меда јошт нкко не попи „што је чашом жучи не загрчи: „чаша жучи иште чашу меда, „смијешане најлакше се пију" или, сем те невероватно чемерне строФе, оно друго, налик на то, игумново, где се мешају филозофија и познавање живота и узимају облик ванредно јаких сентенција, оно што почиње: „Ја сам прошЗ, сито и решето, „овај грдни свијет испитао, „отрови му чашу искапио 1 ... и наставља се тако, а све у фином ритму, у оним каденцијама: „у њ ратује " којима и непрекидно понављање те фразе помаже, и даје живости, одсечности, наглашавања, јачег израза, и које потсећају на оно Дантово „рег те 81 уа..."; или онај други игумнов монолог („ја имадем осамдесет љетах") цео састављен из тако јаких стихова и изведен у том високом тону: све су то савршени обрасци тога стила, класични пасажи В иј енца, бесмртна сведочанства високе поезије Нзегошеве. Или она места у којима нема филозофије него је само чист лиризам, гб осећај изражен; сетите се како су она јака, још јача него ова, ако се може тако рећи: „А ја што ћу али са киме ћу? „мало руках, малена и снага, „једна сламка међу вихорове, „сирак тужни без нигђе никога. „моје племе сном мртвијем спава. „суза моја нема родитеља, „нада мном је небо затворено „не прима ми плача ни молитве..." Све имате овде што је потребно да се овај осећај најаче изрази, и све у највећој мери. Ту је и енергија израза, и епска ширина компарација, и интенсивност кон1 Ламартин има у једној песмл посвећеној Бајрону (Ргеппбгез тесШаНопз: I,' ћотте): ,Ј' а1 V;<1е сотте 1о1 1а сочре етро1801тее".

траста, и антична концизност сентенција, класична простота фразе, тон отмен и достојанствен, ритам, што год хоћете, не знате које је боље. И осећај, напослетку, величина и племенитост осећаја, оно што је кукавни Шегош најинтенсивније осећао и што открива најбитније стране његовог унутрашњег живота. Цео лични роман његов ту је закопан. Зато ово јадиковање остаје генерално за дану ситуацију, на векове. Па после, знате ли оно мало место кад владика говори о својој немоћи и немоћи цела света да се зауставе недела турска; знате ли како је јако? Пазите: „Крв праведна дими на олтаре, „ћивоти се у прах развијаше, „Земља стење а небеса ћуте..." Земља стење а небеса ћуте! Каква је то огромна слика! Чиме је ту изражена немоћ! На елементе у природи указује се ту, њиховом сликом представљена су осећања човечанства, даг је овима најшири кадар који може бити. Па оно величанствено „небеса ћуте", и не „небо" него „небеса"! Ово је, како се једанпуг рекло о сличном стиху другог великог песника, „један од оних огромнпх стихова који у трен ока обухватају оба пола светска". И тако даље. Стихови су ови тако лепи да човек ужива цитирати их и дивити им се, али их има много. Доста је и ово да се читалац подсети како је дикција В ијенца пуна високе лирике. Доста, и да се види величина Шегошева. И ко је до сад кроз целу расправу није видео, може је сад угледати. Оваквих ствари, одиста, нема него у великих песника. Оне дижу нашег песника високо, врло високо, до круга највећих светских песника. Ту се, просто, Шегош дигао до неба и дотакао звезде својим песничким челом. 1 1 Ми смо раније, говорећи о композицији (II. гл.), обећали да „ћемо доцније видети још неке ствари" (сем тамо изнетих) које кваре композицију. Ево их у овој лирици. Његош је каткада увећаиао призоре несразмерно зато што је извесне монологе и говоре који нису били врло потребни за радњу дела (игумнови н. пр.) хтео да развије до потпуних и довршених лирских пасажа.