Зора

41*

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 319

Ни то није све. Његошје и више учинио, и дикција Вијенца има више лепота него што смо до сад видели. Ми смо и пре говорили да не треба у Његошу само један дар гледати, нити у Вијенцу само једну врсту лепоте. Сад то још више истичемо; сад, кад о дикцији говоримо. Јер нигде он није показао толико разних талената и способности, као баш овде у дикцији. ЈБ. Ненадовић казује на једном месту како се једанпут, на једном господском вечеру у Неапољу, Његош, умољен од дама и господе да им прича штогод о Црној Гори, рашћеретао и узео им причати. Свега је, каже Ненадовић, било у том дивном, слатком, гениалном причању: и речитости, заноса, одушевљења, инспирације; и бола, туге, горчине, песимизма; и смеха, шале, духа, досетака; свега, свију родова говора, свих врста стила и поезије, тако да је Ненадовић, који је ту само израз целе публике, остао задивљен пред толиким осведоченим талентима Његошевим. „Онда, додаје Ненадовић, Његош је говорио онако као што је уГорском Вијенцу писао." Врло је тачно ово поређење поезије Вијенца са овако описаним говором Његошевим. Много је тачније него што на први поглед изгледа. Готово да човек помисли да ни сам Ненадовић није знао колико је погодио ствар кад га је рекао. Одиста у Вијенцу има не један него више родова поезије. Чудно скоро изгледа и како су могли, у једном истом спеву, сви наћи места. Многа места тако су, свако за себе, довршена и изведена, да изгледају и рађена свако за себе, независно једно од другог, свако као нарочита песма или Фрагменат, па тек после покупљена уједно. Горски Вијенац изгледа, услед тога, као збирка разноврсних покушаја песничких, као албум засебних скица и студија. Колико су поједина места овога спева различна по роду поезије, ево вам примера у клетви сердара Вукоте. Запамтили сте ону болну и узвишену поезију Његошеву коју смо сад осмотрили: е сад, погледајте колико је ова у клегви

страшна, грозна, сурова, варварска. Пазите само како то ужасно звучи: „У памет се добро, Црногорди! ,А ко чиња, бити ће најбољи; „а ко изда онога те почне, „свака му се сатвар скаменила! „Бог велики и његова сила „у њиву му сјеме скаменио, „у жене му ђеду скаменио..." па то тако иде у том ужасном тону, у оном одсечном ритму који ствар чини још страшнијом, у оним немилостивим стиховима који сваки за себе чини реченицу и каденцију, па просто бију, ударају као маљем по главама несрећних слушалаца: „Ко издао, браћо, те јунаке . . . „крвљу му се прелили бадњаци, „крвљу крсно име ославио, „своју ђецу на њ печену ио..." Просто да се не помисли да је то писао онај малопређашњи песник! Никад, по тону и карактеру поезије које смо досад опазили, да се не надате и оваква места наћи: тако је овде тон дивљачан, зверски, нељудски! А ево вам још један пример за ту различност. Погледајте како је тек ово место различно од досадашњих: „Фатима је струком дивота: „очи су јој двије звијезде: цлице јој је јутро румено; „под вијенцем гори даница „уста су јој паром срезана; „усне су јој ружом уждене, „међ којима каткад сијева „сњежна гривна ситна бисера; „грло јој је чиста Филдиша, „бјеле руке крила лабуда, „џад цвијећем плива зорњача..." Ко би рекао да је ово о Фатими написао онај исти песник који је и горњу клетву написао? А ко би рекао да је и једно и друго учинио онај исти песник који је учинио оно: „Боже драги који све управљаш ?" И ко би, најзад, рекао, гледајући на ова три тако разнородна места, да су сва три за један исти спев писана? Одиста, Његош је имао разне дарове, и Вијенац има разне родове поезије. Нисмо дакле ми исцрпли све лепоте његове дик-