Зора

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 323

делом навести, и ако сам мало час негпто из ње цитирао): „Кад пред зору, и ноћ је мјесечна, „ватра гори на сред сјенокоса, „а она ти од некуда дође, „украј ватре сједе да се грије; „чује да свак спава у колибе, „тада она вијенац расплете. „Паде коса до ниже појаса; „поче косу низ прса чешљати, ,.а танкијем гласом нарицати „како славља са дубове гране. „Тужи млада ђевера Андрију ... „тужи млада, за срце уједа, „очи горе живје од пламена, „чело јој је љепше од мјесеца, „и ја плачем ка мало дијете .. која је сва скроз црногорска а ипак, са оном дугокосом Лорелај, и са оним дивним стафажем јесење ведре ноћи, тако елегантна, етерична, чисто прозрачна. Па онда има и друге врсте слика које још више сведоче о живописном дару Његошевом. Управо, не слика, него простих говора и причања што се дижу до потпуне слике, само зато што је све погођено у њима, што је пуно живописних детаља у њима, Ево н. пр. како Мартиновићи причају како су чули да су Турци уграбили Ружу Касанову (пазите само на сваки стих): „Ми играсмо у колу с гостима, „ређасмо се наоколо вином, ..докле пушка извише Пиштета „пуче једна, и човјек покличе: „„ко је витез, ко је добри јунак! „„поведе се робље црногорско!" „Покличи се оној наругасмо: „какво робље са сред Горе Црне ? „пјан, рекосмо, па мисли да поје. „Докле двије, једна иза друге, „цик, цик, опет издушит не даше, „и кликује човјек као пријед. .,Оно није без некакве муке; „уграбисмо пушке Слика сасвим жива и природна. Пре свега оно, „пјан, рекосмо, па мисли да поје' 1 , сасвим је оправдано. Јер прво, како они

пију, то им је прво објашњење за чудно викање онога, да је он пијан; а после, црногорско „појање" је махом само једно протегнуто викање у једном тону, сасвим слично обичном дозивању оних планинаца са горе на гору, с главице на главицу. То чини слику потпуно логичном и разумљивом. Али слика је и жива, рељеФна, и све у њој илуструје ону живост ситуације, и контраст који је ту, оно како коло игра а нешто се страшно догађа у даљини; све, и оно уплетање рефлексија и говора у причање, и изненађење које се у тим говорима види, и оне инверсије и слободе („докле пушка извише Пиштета пуче једна..."). које као да хоће да имитује глас пушке и радњу уопште; и оно у том погледу нарочито тачно и изразито „цик цик", које се још слаже са живим темпом кола, и све друго. Одиста, све ово сведочи о живописном елементу В и ј е н ца. Свега, дакле, има у В иј е н цу: и слика, и нежности, и лирике, свих врста лирике, без мало свих врста поезије. Све то игра, дрхти, трепери у дикцији Вијенца, као што у њој трепери, дрхти, игра и слика народа и земље, и слика скоро целог нашег народа и скоро свих земаља српских. Јер, ако сте приметили, Његош је нашао начина да у дикцији помене и Цетиње, и Ловћен, Ријеку, Црмницу, Никшић и Рудине, и овамо Котор, Нови п целу Боку, и чак Далмацију и Босну, и, најпосле, нашу лепу Србију.

„Зауставимо се. Ми смо дотакли многе дирке у намери да пробамо звук, и на све њих дух нашега песника одјекнуо је као какве силне, огромне оргуље." Тако је једанпут, на крају једне расправе, речено о Гетеу; тако, или без мало тако, можемо и ми сад, на крају наше расправе, рећи о Шегошу.