Зора

42

Бр. VIII. и IX.

3 О Р А

Стр. 325

шапуће: „воли" „не воли", већ се крше руке, раздиру груди, мисао губи, свијест мрачи. И откако га је заволела, њезин је живот у тој неизвјесности. Докле она искапљује горки отров љубоморе, дотле Стелијо то из прикрајка гледа. Он види како захучи бесно бујица љубоморе, па се утиша, како прождире пламен сумње, па се опет утули. Гледати такву борбу за њега је читава сласт, читава наука и поука. Пјесник је, па је жудан нових сензација, дотле нечувених и невиђених ствари. Глумица му одаје најскривеније тајне своје душе и срца, она му отвара очи за многе ствари, пред њимаје читав нови свијет. Глумица му показује да наше радње не мора увијек покретати сладострасност и естетичко задовољство, да и изнад загрљаја има уживања; поред тога свијета има други један свијет, који се диже много, много јачи, много узвишенији, а то је душевни свијет у који се улази по трновитоме путу бола и туге. Фоскарина подноси нечувене муке од бола и туге, напреже се да свлада љубомору; и, најзад, послије ужаснога и узвишенога напора, предаје се својој судбини. Стелијо то гледа, изненађен, узбуђен и готово занесен овом мучном и крвавом борбом. Дошло се до границе онога што се ријечима казати може, и гдје почиње оно што се само дјелом изрећи може. Ефрену захвата одједном грозничава жеља да и он све осјети и оно мучање, и ону охолост, и оно понижење, да се у њему сав тај рат догоди да он однесе сличну побједу. Он би да живи тим животом; он би да понесе на плећима крст под којим Фоскарина посрће. Пред оном колосалном снагомједнога срца, па ма било оно срце једне прецвјетале лијепе глумице, овај сујетни пјесник, овај Дон Жуан, пада ничице. Слушајући откуцаје својега срца, а погађајући како је силно оно друго, њему се чинило као да чује звек чекића о тврди наковањ на коме се кује судба људска. У овим властитим ријечима пишчевим обиљежен је цио роман Ватра, који право рећи и није роман. Ту нема догађаја, ту нема какве било катасроФе. Кроз цијелу књигу само је дуг разговор овога сладостраснога пјесника с увелом глумицом, који много личи на консултацију, каквога младога љекара или саслушање исљеднога судије, који, жудни славе и великога гласа, мећу своје пацијенте на најтеже муке интимнога признања...

Они који су га у оригиналу читали веле да је д' Анунцијо превазишао себе у погледу на форму коју је дао роману Ватри. Реченица тече и шумори као жива вода. Слоговима се титра а ријечима игра, те су неке стране у њему читаве симфоније, мало неразумљиве, али пријатне. То је нека врста лиричне сладостраности, која чини те, као нико досада, умије да у живим сликама сједини, и у лијепу хармонију доведе утиске, које добија споља са сликама које они стварају у његовој уобразиљи. Д' Анунцијо је свбј роман пренио у Мљетке;доба године у које се он догађа јесте онај размак времена између септембра и децембра, најмучнијих мјесеци у Мљецима; љубав коју описује, љубав једне прецвјетале жене. Он је намјерно хтио да ове три разне врсте слика стави једну према другој: јесен, расцвјеталу ружу и Мљетке, стару, тајнену варош гдје свака кућа готово има по какву мрачну и жалосну историју из прошлости. Низ слика, које дају ова три извора јаких сензација вјешто се спајају и излазе у лијепу хармоничну цјелину; нигдје једна другу не баца у засјенак, свуда се виде те три боје са својим нијансама. Гдје је Фоскарина, ту је јесен, ту и град Мљетачки... Да бисмо дали бар приближну слику такве врсте навешћемо неколико редова из овога романа. Фоскарина је у очајању. Стелијо ће је издати. Отићи ће лијепој и младој умјетници са којом се она хвата у коштац да отме Стелија. У сузама шета крај морске обале, с црним мислима које су је притиснуле. У глави јој се врзмају стотину рђавих жеља: да хоће нешто Бог дати да њена супарница ноге поломи, да лице сагори, да јој се ма каква несрећа догоди која ће је унаказити. За тим у неколико долази к себи, јер осјећа да се те варварске жеље не могу остварити. Она стари, она то осјећа, узалуд јој мука, младост ће најзад надјачати, ако већ сада није; она нариче за својом увелом љепотом, она се јада на несталност људску. И у таквоме стању, које мора бити близу лудила, она види све око себе, око ње се диже оваква слика: „Савладана тугом повила се као да јој је јарам на врату. Сунчани зраци губљаху се у травкама које је њена нога газила, ту се задржаваху и онда као да се из травака дизаше зеленкаста свјетлост која је сунчане зраке бојила својом прозрачном бојом. Очи јој се