Зора

Стр. 332

3 О Р А

Бр. УШ. и IX.

ријечи које од срца долазе и које опет треба до срца да продру. Како можда ни један народ и земља нису тако мало иознати у ширим круговима, као црногорски, то сам радосно и с љубављу пришла раду, да преведем прву свеску познатог српског књижевника Љубе П. Ненадовића о Црногорцилга. На ово ме је потакла жеља, да би свијет дознао истину о Црногорцима. Много ће се штошта у овој књижици држати као претјерано ал' ја зато напомињем оне пјесничке ријечи: „ ЛУШвЈ; <1еп В1с1|(:ег (1и уегв1 ;ећеп, тиз84 т 1 >1с1з(:ег8 БапЛе §ећеп." Црногорци су још од прије важили као тврђава против Турака и зато се нису могли, све до скорашњег времена, културно

нарочито развијати. А кад их човјек изближе заиста упозна, мора се дивити, како се у њих особито истиче поглед на јунаштво и част. Шихова је земља већином дивљи камен али њихова срца су постала чисто злато; у оним пак земљама гдје земља нуди пуна крила злата, ту, на жалост, срца постају каменом. Свакако је чудноваго како Црногорци љубе ону земљу која је на многим мјестима према њима маћеха. При свршетку споменићу још, да прва свеска ЈБ. П. Ненадовића има само десет писама, ја сам пак држала за умјесно и једанаесто додати, којим друга свеска почиње. Чпм будем доспјела издаћу^и осталих девет писама из друге свеске."

П030РИШТЕ.

* Још ове године давана је у Загребачком позоришту премијера Кнегиња Јелена од Иванова, бившег уредника %моГа, а сад је изишла у књизи коју писац назива Босансколг легендом у четири чина. Оцјењивач Бранкоиа Кола напомиње да је то: прастара прича, поникла још у доба дјевице краљице Семирамиде, те хладне љепотице жене без љубави, што убија сваког свог милосника кад га се засити. Ова прича нашла је нову варијанту у кнегињи Јелени и то у драмском облику. Писац је донекле одступио од старог фазона, како се обично цртао овај демонски карактер; одступио је у толико што је до сад изнашан овај карактер као нека необјашњива демонска природа, која из необјашњене а урођене злоће убија, јер јој читав организам то заповиједа. Кнегиња Јелена убија, али она ипак није без осјећаја, она је примчива за љубав и осјећаје, које љубав буди. Из њених се ријечи даје наслућивати да се њена демонска природа не би развила, да се у доба кад је почела осјећати љубавну жуд намјерила на јунака, који би њене претенсије потпуно задовољио, да је одмах наишла на Југовића. Она сама вели: „Снијевала сам о јунаку који ће доћи изненада. Дуге и дуге ноћи пробдила сам слушајући ромон Дрине —• као да о цјеловима шапуће, о витезу, који ће пусти мој живот оживјети сјајем љубави своје. Сваки дрхтај његове душе да буде мој — да заборави на све,

да презре све, да буде мој и само мој, да живи у љубави мојој, да умре у мојем наРУ Ч ЈУ- — То је био мој сан." Онау тежњи за безграничном љубављу без сумње није у својим досадањим милосницима нашла оно, што је тражила и за то се ваљда та пјесничка силна душа прометнула у женског демона. Она дакле није по првобитној природи демон, кога нешто из унутрашњости гони без права разлога на злоћу но и ако није таква, ипак она не губи ништа од своје занимљивости за трагичара пјесника, јер је овдје пјесник нашао нову трагичну поенту — она се најзад заиста прије свега заљубљује а сувише још баш у Југовића, чијег је брата Гојка дала убити. Трагичан је конфликат тим занимљивији и дубљи, јер она љуби и каје се, па хоће да Југовићу љубављу својом врати оно што је у брату изгубио, што је дакако немогуће. У самој драми пак није њен карактер толико јасно насликан, да је потпуно разумљив, а ток саме радње не доприноси сасвим његовом објашњењу, те смо ми на крају крајева у недоумици, да ли да је управо жалимо или да налазимо, да је њена пропаст потпуно праведна по моралном закону. И Југовићев карактер није ексактно изведен. Он и сувише нагло, без икакве борбе одмах у првом тренутку састанка, пада на кољена пред њоме, очаран њеном љепотом, и обузет неодољивом љубављу, да одмах сјутра дан савлада своју љубав и казни смрћу