Зора

Стр. 352

3 О Р А

Бр. X.

ће он сам одмах прихватити и наставити Градачевићево дјело, ради чега се за чудо пријатељски рјешавају погранична питања и граховско и ускочко из жупе Никшићке. Па ни смрт Смаил-аге Ченгића, ни вјероломна погибија на Башиној Води највиђенијех херцеговачкијех бегова, везировијех опуномоћеника код Владике за пограничне преговоре, не изазивље освету везирову. Истина, он од два пута подиже војску и пада на Грахово, и по неколико дана његова и Владичина војска ту стоје утаборена једна према другој, али се братска крв не пролијева, него се испод шатора Владичина и везирова измјењују тајне поруке, које утаначују њихов састанак у Дубровнику, гдје утврђују побратимство! И све прилике говоре, да је оно вјероломство црногорско на Башиној Води, противу ког се бунила и до данас се буни црногорска савјест, извршено договорно између Мостара и Цетиња из највишег разлога, што је требало уклонити људе, од којијех је Али-паша зазирао, и који су могли стати на пут побратимству двају сусједа. Преписка њихова врло честа није значајна, јер они нијесу повјеравали хартији своје мисли, него су само писмима одостовјеравали своје вјерне слуге, Радована Пипера и Мустај-бега Хајровића, који су без промјене, по изричном препоручавању узајамном, били посредници измјене мисли између ова два знаменита Србина у великој завјери. Али какве су мисли руководиле Владику, док се побратимио са херцеговачкијем везиром, ми јасно видимо из његове преписке са Осман-пашом Скопјаком, који је био засио на столицу скадарског везира, и којега је довео до признања: „... што ми пишеш, да смо птице из једнога гнијезда, и ја знам да смо и од једне кртзи и нагии стари и лги, и меније много драго да будемо и још виши пријатељи, будући смо једне крви, и тако унапријед ја сам рази све боље и љепше". Али ће Владика бити принуђен да кашње пише Скопјаку овако: „Немој, Осман-паша,

слушати злобне Арбанасе, да подижу у теби ненавист противу Црногораца; Арбанаси су народ саскијем други, и ако су сада под твојом заповијести, а ти с налга једноплеменик, и ако си различита тзјероиспопједапија ; и ти се можеш поносити дичном слободом црногорском, ако не у ове дивље ћошкове, а оно барем пред великијем свијетом, јер су (т.ј. Црногорци) с тобол1 једне крпи и једнога племена Г. 1886 Скопјак зове владику на састанак на Врањину: „... и ја ти дајем Божју тврду вјеру, да ћу те дочекати и постимати као сина, будући ја сам старији и моја је брада побијељела; ти си млађи, али ћеш мени бити стиман и матбул колико да си ми из мога срца, и онда ћемо наше послове ја и ти, ми сами два смирити и наша срца један другом открити, и међу нама да нема трећега ти знаш мене и чуо си од којега сам оџака и пошто свршимо посао можемо двије три ноћи онди стојати и надам се да ћемо бити једна душа и два тијела". Владика није пристајао на Врањину која је била већ у турскијем рукама, и у даљој преписци једном одговара овако Осман-паши: „Ти говориш, да ја све нешто тражим; а што би ја тражио, и с киме ћу га тражити?... Ја сам инокосан, ја сам сирјак — помисли: ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства, ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обрен-Кнежевић (Махмут-Беговић) ? ђе је Кулиновић? ђе је Скопјак? ђе је Видаић? ђе је Филиповић? ђе је Градачевић? ђе је Сточевић? ђе је Љубовић? па ђе су ми остали? Камо господа и цвијет нашега народа? да сиоје отачаство и своју слапу заједно потраоЈсилго! Бог сам знаде када ће се они своје слаие споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима и до када ће за туђу корист работати, не сјећајући се себе ни својега. Од онога несрећнога дана, од како је Азијатин наше царство разгњавио, са ким се ова шака горштака за опште поттење и и.ие нагиег