Зора

Вр. X.

3 0 Р А

Стр. 353

народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом: брат брата бије, брат брата сијече, — развалине су нашег царства у нашу крв огрезле — ево наше опште несреће! Ова је несрећа и општа вражда братска више но сила туђа учинила, те је наше јуначко племе постало туђим надничаром и служитељем, као што си и ти туђи надничар. Кукавну је Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опогитио; ово је учинило, те је данас Црна Гора и биће довијек алмаз у витешку круну. Ја бих радије но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кнпи, и коју је једно млијеко одојило и једна колијевка одњихала\ што се пак мене тиче самога и ове шаке народа, ја поштења више ни мало не желим, но га имамо пред великијем и опамећенијем свијетом; но се нешто друго зкели јербо је крва-ва рана и голо погшпење. Ја бих рад да сам се мало доцније родио, јер би видио своју браћу, ђе су се себе и сиојијех спол1енули и јавно пред свијетом казали, да су они доспгојии пра-унуци и потол1ци старијех витезо-ва

нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијеломе нашему племену онда ће се име црногорско, босанско и прочи витезова српскога народа као свети тализман чествовати и у њедрима носити а знам, ти ћеш рећи, кад ово моје писмо видиш: шта овај човјек којешта пише и снијева; али се надалг, да %е наши потолгци, кад било да било, дати достојну цијеиу отачаствољубтилг лшслилга у пислљу Владичину, на кога се даиас тгче са сваке страие као на бијелу гзраиу". Тако се српски Геније развијао, прикупљајући све своје снаге, да разбуди у одметнутој браћи љубав према Српству, да их озари српском самосвјешћу. Али Осман-паша, зар и због туђинског елемента, у ком се налазио, остаде што је и био; док ће Али-паша Ризванбеговић своје братимљење са Владиком и своју мисао независности Херцеговине грозном трагичном смрти платити, што још чека српскога пјесника, да у неувели вијенац великодушнијех порива и дјела избранијех српскијех синова уплете. Цетипе

0 „Ј]уча (шкрокоздоа" — Др. ]У1ман ШзвкК —

Фама и у књижевности расте као у свакидашњем животу. Одмах по смрти П. П. Шегоша рекао је тадањи уредник „Летописа Матице Српске" усвом слову, да „песник „Луче микрокозма" несвест наводећу висину песника „Изгубљенога раја", с којим се на овом пољу састаје, не достиже", Новаковић пак у „Историји српске књижевности" да је „Луча микрокозма" нешто наприликуМилтонових религиозних спевова", Вуловић да „се крадом, испрва самоговорило усмено, даје то имитацијаМилтонову „Изгубљеном рају". Имали су право, Лавров је изнио више паралелних места, док напослетку није и у

школске књиге ушло, да Милтонов „Изгубљени рај" имамо „у слободном гхрепеву у „Лучи микрокозма" од П. Г1. Шегоша". Оваке појаве није тешко протумачити. Човек тумачи једну непознату појаву обично на тај начин, што је своди често и без оверења, на другу познату. Своју је тежњу за тумачењем тако задовољио и тим ослобађа себе од свакога даљег задатка. Међутим из мало тачнијег поређења „Изгубљенога раја"са „Лучом микрокозма" није тако лако онако тумачење извести. Предмет се „Луче микрокозма" само донекле слаже са једним делом „Изгубљенога раја" Тај део, што чини прави пред-