Зора

46

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 357

драму — него је удахнуо божанску душу у земљу и земљиште његова јунака. Тако је и Његош скоро непрерађену, сирову грађу млетачке архиве о Шћепану — унео у своју трагедију, али је оживео оно, што Шћепана управо носи, што му, као и Телу, даје историјског значаја. Тел можда није ни сањао о политичком значају свога корака. Шћепан је, по свему, био нека вешта варалица. Али и један и други су извршили неку историјску мисију. Тел — извршује ослобођење свога народа. Шћепан — показује огледало части једнога витешког народа. Част народна јесте управо оно што га одржава; та тврда вера народа јесте оно што изазива његове непријатеље, што им задаје страх, да их најпосле потамани по гудурама и по стењу ломне Црне Горе. У том је снага Шћепанова. Као карактер —■ он губи вредност; као историјској личности вредност му је непоречна у вери и образу његова народа. Од лажног Димитрија Шилер је умео направити такога трагичног јунака, да га сва драматика њемачка не може довољно да обради. И Његош је од лажног цара руског умео направитм свога Шћепана Малог. Шилеров Димитрије је трагичан карактер. Његошев Шћепан је управо оличење некога трагичнога или драмскога принципа. Шћепан је таман добро. дошао Црногорцима да им подигне веру у победу над вековним угњетачима. Мора човек имати на уму, колико религијозности има маса нашега народа према северном Орлу па да оправда и разуме откуд једној варалици толика моћ над целим народом. Али у имену цара руског није лежала само сила над масом црногораца, него је уједно то била и она сила која је задавала страх непријатељу. Што се непријатељ више жести — то оданост народа Шћепану све је већа и вера у његово нарочито, више, небеско посланство све чвршћа. А та вера, то је управо оно што историјској личности даје значаја, што

јој управо одређује етичку вредност њену. Шћепану се можемо и смејати, али му се морамо и дивити. Ми се, можда, данас смејемо кад чак и Бог мора да показује своје мишљење о Јованци Орлеанци (Шилер); можда, ће неко доказивати да су они громови у Шћепану што побију турску и млетачку војску природни појави. Али као што је вера народа у небеско посланство Орлеанске девице спасла читав народ од туђега господства; тако је вера народа и од она два „случајна" грома сковала громове да сатре насртаче на образ и част народа, који је слободан. И с тим је уједно Шћепан добио једину праву основицу, једину моралну основицу, на којој почива његова историјска улога. Из овога се већ види колико је додирака и овога створа генија Његошева с најузоритијим делима светске литературе. Народ, као и појединац, гледа на својим љубимцима и оно блажим очима, што би на другом исмејао, презрео. Он и њиховим слабим, тамним странама даје неку значајнију, нарочитију боју. Отуд нам Шћепан и у оним сценама, где је најсмешнији (с папагајем, кад брани свој кукавичлук) не изгледа комичан, а већ никако и никад се не може рећи да је комедијант. Оданост и вера народа облачи га и пред нашим очима у неку врсту наивности, ми га више сажаљевамо, никад га не презиремо; више се смејемо што осећамо и сами тежину његове ситуације, никад му се не смејемо као што бисмо се смејали комичару на његову месту. Честити глумац уме направити и онаког комедијанта као што је јунак Ипсенова Впп<1 с!ег Јидепс!, некако симпатичном личношћу — па, мислим, да би се и Шћепан Мали драматисин и удешен за данашњу позорницу, којој кола задају несавладљиве тешкоће, могао с успехом приказивати, и био би једна од оних улога у којима је до глумца да покаже докле му вештина допире. Можда ћу доцније једном вратити се на ову тему и обрадити је опширније и