Зора

Стр. 358

3 0 Р А

Бр. X.

детељније. За сад нека је и ово доста грађе и другима за размишљање. Не могу прећутати још завршетак, последњи чин Шћепана Малог. Трагичан јунак без идеје — то је лутка; трагедија без идеје —■ то је мртва копија каквог правила поетике. Идеја је оно што из смрти трагичнога јунака ниче и уздиже се, ускршава као феникс из пепела свога. И тако вас смрт Шћепана Малог мири са гресима његовим; она уједно простире светлост на сву ону вреву сукоба и страсти, која чини карактер његов. Он не може живети, јер је већ изгубио нимбус свој — али он не може ни умрети, не може се ни угасити као свећа која је догорела. Њега мора нека силнија моћ угасити, нека немилостива рука мора га покосити, — он мора нестати као што нестаје звезда, које нека вечита сила баца у пропаст. За што све то? За то, да легенда о њему може причати какоје био спасилац једнога народа и како би га и усрећио — да није било те неумитне судбине. Идеја части и образа његовом таком смрћу управо постаје светиња његова народа — а он њен мученик. Ето то је онај изгледу бескрајнепросторије душе људске, то је онај полет у највише висине — који карактерише на Његошу и оно што се на први поглед чини обична слика свакидашње реалности. И ретком, да не кажем опет јединственом, вештином, генијалном инстинктивношћу Његош је баш тај завршетак Шћепанов шекспирски израдио. Шћепану се потписује смртна пресуда. Треба га на

превари убити. Турци су измислили то као једини пут да га уклоне са овог света. Ни Црногораца ни Шћепана нема у том чину. Једино Турци смишљају свој план. Како полако и инстинктивно долазе на — мучки нападај! И у пресуди њиховој — идеја Шћепанова засјала је вечитим сјајем. Тај суд сатанских душа и био је и јесте увек она моћ — што покреће и даје снаге идеји да победи, што је прекаљује, спира с ње све што би засенити могло љепоту њену. Зар, каже идеја, мислите ви сатанске душе, смрћу Шћепановом уништити образ и част једнога народа? Не. Ви ћете је само оснажити. Можда ће неко рећи да је Шћепан могао и као јунак погинути и осветлати свој спомен. Само што тај Шћепан не би смео бити овако наивно, доброћудно страшило као што је у Његоша и у историји него би тај Шћепан био свесна варалица, страшило не само непријатељу него и пријатељу. Таки Шћепан морао биједном, као и Наполеон, метнути све на коцку па или добити, или изгубити. Али наш Његошев Шћепан није од тога соја — он је нашкији и симцатичнији нам је оваки какав је. Нека и ова кратка скица буде смеран дарак у венац славе и поштовања, које и цело Српство и сваки Србин посепце дугује спомену педесетогодишњице од смрти Његошеве, једне од највиших потенција српске душе, и највећег проносиоца српске славе. Беч.

0 језику Петра II. Петровоћа Његоша — ј^ккола Скмкћ. —

Сваки је велики пјесник чедо свога времена и свога народа. Као чедо свога времена пјесникје носилац идеја, које у његово вријеме владају, а као чедо својега народа заноси се свијем онијем, што

засијеца у живот његова народа: њега боле ране народне, њега тиште невол.е народне; он пјева и весели се с народом, он се радује и кличе сваком народном напретку, н.ега опија срећа народна. Зато