Зора

Стр. 342

3 0 Р А

Бр. X.

на предводе људски род, а које називљемо генијима. Један талијански гшсац, 1 који се такође бавио класиФикацијом човјечјег ума, ријешио је то питање много разборитије но велики Француз. Он наиме писце, а нарочито пје-снике, дијели у три велике групе: првој припадају они, у којијех таленат надмашује вјештину; у другу долазе они, у којијех таленат и вјештина иду напоредо; трећи су они, у којијех је вјештина (умјетност) већа од талента. У прву категорију писац меће Есхила, Данта, Шекспира; у другу Гета, Молијера, Леопардија; у трећу Попа, Расина, Платена. Да српскијем читаоцима класиФикација буде још јаснија, додаћу са своје стране, да би код нас Срба у првој категорији нашао мјеста Сима Милутиновић, у другој Змај Јован Јовановић, а у трећој Војислав Илић. Што се Његоша тиче, ма да је он по природном дару, дакле по таленту свом, био несравњиво већи од потоње тројице, он би опет спадао у прву категорију, т. ј. у категорију генија, у којијех су природне особине кудикамо јаче од списатељске вјештине. Прочитао сам у животу свом неколико деФиниција о поезији, и у свакој нађох понешто истине, али савршена не бјеше ниједна; с тога нећу ни ја тако дрзак бити, да овдје изнесем своју и да је читаоцу препоручим као најзгоднију. Но, ослањајући се на оно мало искуства, што сам га у предмету стекао, рећи ћу барем то, да је од свију битнијех особина, што се у пјесника траже, најбитнија та, да у његовијем дјелима одјекују живи и топли гласи природе. Колико год буде већа пјесникова симпатија за живе и мртве ствари у

1 Оншерре Сћјапт, уредник часописа ВтаГа с1' ЛаИа, што излази у Риму.

природи, толико ће он већи пјесник бити у суштини својијех мисли. Још су двије особине карактеристичне за правога пјесника; прво: његова моћ да своје мисли и осјећаје идејалише путем слика и упоређења; друго: вјештина да старијем ријечима даје нов смисао и да их срећнијем комбинацијама приказује у новом руху. Промотримо ли са тог тројаког гледишта П. П. Његоша у његовом најбољем дјелу, у Горском Вијенцу, ред нам је признати да га никакав други српски пјесник није у томе надмашио. И не само то: он је све остале превазишао и стога, што се је својом мишљу и пјесничким полетом својим уздигао до такове висине, до какве не доприје ниједан његов српски вршњак ни потомак дојако. Рекао сам мало час, да се овдје не ћу упуштати у анализу пјесникова књижевна рада, па то и не чиним; ово што сам овдје рекао, и што ћу још рећи, није анализа његова рада, него синтеза његова генија. У својем је ремек-дјелу Његош био претежно пјесник лирски; али се кроз његов лиризам провлачи јака сгруја епскодраматска, с које његова лирика добије неки укус мужевности, вирилности, каква не имаде, у подједнакој мјери, ниједан други пјесник српски, па ни сами Јакшић. Треба само прочитати у Горском Вијенцу прва два кола, разговоре о вјери између Турака и Црногораца у петом призору, тужаљку сестре Батрићеве, причање Вука Мандушића о љепоти снахе бана Миљанића и друга слична мјеста, па да се смјеста увјеримо, колико је силе и чара у тој Фузији драматског и епског елемента са осјећајем лирским. А тек Његошев поетски језик! Стихови, примјера ради, којијема владика Данило, у свом чувеном монологу, даје израза својој забринутости због