Зора

44*

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 343

турске навале и слабијех сила малене Црне Горе, достојни су лапидарног стила једног Данта Алигијерија: Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве. Сличном говору нема равна у нашој пјесничкој књижевности; то је он, главом он, Владика Раде, својом двоструком свијешћу српскога пјесника и помазаног вође српскога народа, А глас којијем говори, то је очајан и уједно величанствен глас; глас народа потиштена и пропета, те који тежи за својијем васкрсом. Кад зажмурим, па се мишљу преЗадар несем у далеку будућност, мени се чини као да, у магли некој, назирем чопоре новијех српскијех нараштаја, који ће позвани бити да суде о дјелима првијех оснивача српске књиге и српске слободе. Ти ће нараштаји, дајбуди, знати боље цијенити прегалачки рад својијех праотаца, но што знадоше да га цијене данашњи рабини књижевне естетике и велике улеме историјске критикеу српскоме народу. Благо пјесницима који, попутцрногорског дива, буду у стању да пред те позније нараштаје изађу са дјелима, у којијема ухватише и обесмртише, као у вјерном ФОнограФу, глас својега времена и дух својега народа. ЈМарко Цар.

Бшш једно доодоче (]рногорче... — ЈЈмегорија ј^)ило једно момче Црногорче У планини, с орлом на висини. Јуначка га срећа нанијела На изворе гдје се купе виле, Па му виле у помоћи биле: Пружиле му крила и окриље И све златне од небеса кључе Да полети куд га срце вуче. Заиграло срце у јунака, Успламћела душа у јунака, „Прегаоцу Бог даје махове", Па се диже да је небу ближе, А небо му растворило двери, Показа му чудеса и тајну, Напоји га изворима светим Бесмртија, мудрости и славе; Научи га збору и говору ТТТто у души зажиже пламове И диже је пут свијетлог сунца Да пропоје химну Васкрсења; Научи га збору и говору Којим само вјечни бози зборе Под облаком на врху Олимпа!