Зора

Стр. 34 4

3 О Р А

Бр. X.

Дуго момче гледало чудеса, Дивило се небу чудесноме, И сва слова, што их Божја рука Записала у Књигу Постања, Мудро момче запамтило мудро, Па он сађе вилам' у захлађе А све виле у захлађу биле, Збор збориле и јунака звале Па му гусле јаворове дале Златне гусле са струнама златним Кад загуде да мртве пробуде... Заиграло срце у јунака, На прсима тешке токе звече, Токе звече, златне гусле јече, Док уз гусле пропојало момче Дивну пјесму, какву чуле нису, Наше горе ни виле на вису... Па ко талас силовитог мора Одбила се од крша и гора. Разлила се у крајеве српске, Појила их витештвом и снагом, Ко што јарко прољеће напаја Бистром росом цвијеће и траву; Одбила се од крша и гора И, кб јека Васкрснијех звона, Орила се у дубокој ноћи И бесмртним,пророчанским гласом, Вјечну зубљу уждила у тами... Многи дани промицали летом, Много пута прољеће је јарко Силазило у горе и кланце, Доносило дарове и блага, А још тамо на планинском вису Свети гласи умирали нису, Још су златно поздрављали сунце „Вјешти звуци дивнијех гусала". Али сунце за облаке зађе, Сунце зађе а мрак Гору нађе, А у Гори проплакале виле, Златно им се саломило крило, Златно крило и окриље златно, Јер изгорје срце у јунака, Јер потамње чело у јунака, Умно чело што је „В'јенац" сплело, Да се „виле у вјекове грабе