Зора

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 345

Да му в'јенце достојно саплету", Да се сјаје докле неба траје, Да се слави док је сунца јарка, Док је Срба и док је јунака! 0, Србине, знаш ли крше оне Уздигнуте небу под облаке, Што те зову на широка плећа Да сагледаш Јадран у даљини, Како хучним запљз^скује валом Дивну Боку и Приморје мило? Тамо, тамо, врх Ловћена плавог Твог Генија сахранише виле, У лијепом завичају своме Дадоше му покоја и санка; Тамо, тамо, на бесмртном вису Што га небо за богове створи, Гроб се диже бесмртника твога! Тамо крени, име му спомени, Прекрсти се и два и три пута, Гроб цјеливај и два и три пута, Он ће нама свети огањ бити Да се њиме грију покољења!... Мостар јјлекса ШантПић.

Његошу 0 ПедесеШогодишмици љегобе смрши (Алегорија). Еј, Србине, витешко кољено Рашта овоје силе не познајеш! (Пусттшк Цетињсћи). ^ому је живу небо жудњи крај, Ни у смрти се не ионизи тај.

На Ловћена си вис узлетео, Јер дух ти Ловћен-вис прелетео. Прелетео га, стремећ' смеоно, Презирућ' оков — гнездо чеоно, Орловској жуди танку уставу Покора земног руљу гмизаву Згазио си, кликнуо си: »Пуштите ме да виђу небеса«! Небесима ти душа се узнела, Ал' како се силно захукала И тело је за собом понела. —