Зора

Стр. 340

3 0 Р А

Бр. X.

Па је стала, Пред небеским дверима је стала душа твоја, Сетила се да у небу телу место није Већ га даде, да је небу близу Ловћенскоме вису; Што га нада непобедљивога Кам по камен наслагала, Да му сплетеш око чела венац »Горски Венац«. У тај венац славе твоје, На врх виса српскога уздања, Спустила је душа тело твоје: Да почива, Снове да снива. Снове да снива, у сни да ужива, Па снима тима јаву да скива Небесима близу На Ловћен-вису. Од тих снова, златотканих сјајних, Успламтео, зажарио се Ловћен цео; А од њега сјај се разанео, Одбијајући се, ломећи се Од виса до виса, Преко доља, преко низа. И млазевима злата стопљеног По земљи пише небеска слова, Звездану мисо твојих санова, Душе твоје громовнички глас: У сђојој снази спи Србину спас! У Бечу. Сбешислаб Сшефанобић.

Петар II. Петроваћ Његош и Ј{ачеуто хародхосши 1 — Др. )1. Томзновкћ. —

Рлебисцит српске књижевне републике једнодушно јепрогласио Владику Рада, на основу његовијех пјесничкијех дјела, народнијем српскијем Генијем, и као таквога признаје га и поштује цијело политички раскомадано Српство.

Ма како различите критичке теорије судиле пјесничка дјела и пјеснике, при томе ће суђењу неодољиво вазда утицати и личност пјесникова, његов живот и рад мимо писанијех му дјела, као и прилике, у којијема је живио. То вриједи још више,

1 На основу књиге „Петар II Петровић Његош као владалац — напиоао др. Л. Томановић — Цетиње државна штампарија 1896"; само писмо Хаики в. у „Гласу Црногорца" за г. 1899.