Зора

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 361

(у књижевном је говору у том случају б), а тако то гласи у свем западном дијелу нашега народа: присука' сам, грија' се, слуша', гледа', посла', развија' и т. д.; тако и: ка', поса', жа' мј.: као, посао, жао и т. д. Као синтактичне особине истаћи ћу ове: Мјесто 6. и 7. падежа с приједлогом стоји 4. падеж и обратно, дакле замјењују се падежи мировања с падежем кретања: У образ си као земља доша'. 26. У СЂијст га још није такога 13. Од њих сватко у Млетке дркташе. 65. Хајте мени под мојим татором. 48. Ја изидох пред ним с Грбичићем. 70. и т. д. Необични су атрибути уз именице с бројевима: А ти више у н>има проричеш, Но који му драго десетиња. 74. Часне двоје постах да постите. 39. Навртите те пет шест оенопах. 61. Мјесто погодбеног начина често стоји II. пређашње вријеме глагола хтјети с неодређеним начином онога глагола, од којега се има погодбени начин да направи:Ако хоћах главе обратити 25. = ако бих обратио; Када хоћах по граду изаћи 62. = ако бих изашао; Свога дома већ не ћах гледати 63. = не бих гледао; Коњ хоћаше у њима цј>кнути 64. = коњ би цркао. Намјера се на једном мјесту исказује неодређеним начином с приједлогом за, што је врло обично у њемачком и романским језицима: Само да сте цару на бјељегу, за прилгити од мене дарове. 48. Каткад се краткоће ради испушта да: Ја мним га је доиста дозвао. 42. Ја мним те је дочека' лијепо. 71. Још је необичније испуштање на стр. 73.: Његова се кућа угасила, У њу не ће кокота појати = у њој неће бити кокота, да поје. Мјесто лгало да не с I. прошлим сложеним временом узима се каткад I. пређашње вријеме од илгати с неодређеним начином: Имах мртав паднут од смијеха. 42.

Мјесто погодбенога везника ако пма на стр. 28. што, а то се и по Херцеговини говори: Чашу меда јошт нико не попи, Што је чашом жучи не загорчи. Уз приједлог без стоје често негативне замјенице: Те на хата у рају пољеће, Самовољно без никакЂа зора с 77. Сам се шеташ пољем без никога. 26. Ка ' стоји често мјесто како: Ка' је опит са злом и неправдом. 76. Ка' је, да је, о њему се бавим. 90. Особити су црногорски изрази: дајбуди = барем, послијед = послије, кљуса (ступица, у коју се хватају звијери), станак = састанак, чегрст = мала свађа, и т. д. Ово су све особине говора црногорскога, те се нипошто не смију држати погрјешкама, јер како владика Раде вјерно црта живот и обичаје народа црногорскога, тако нам је вјерно нацртао и говор онијех крајева. Али има нешго што се многом читаоцу не ће свидјети, а то су многе ријечи, које су узете из црквенога или из рускога језика. Ево неколико таких ријечи: Историческо собитије, сочињеније, знаменије 13., отачаство 15., благородан 15., војинствен 15., подвиг 15., блистателан 15., гордо 15., познаније 30., жрец 30., распјатије 30., страданије 30., мученије 30., обешта се 32., мирови = свјетови 34., бденије 38., миробитан 35., дјеиствије 100., попечење 100., снабдјева 100., сљедују 100., торжествује 101., добродјетељ 101., надежда 101., васкреснула 102., јазичество 102., појати уз пјевати, волна = вал 109., ваистину, рождества 111. и т. д. Већину је ових ријечи владика турио у уста игуману Стефану или владици Данилу, те бисмо му то лако опростили рекавши, да је и ту био вјеран цртач говора своје околине. Јер може ли се и замислити, да би игуман Стефан, који је као калуђер остарио и ослијепио, а научен само на црквене књиге, друкчије и могао говорити а да не мијеша црквене ријечи? То би оправда-