Зора

Стр. 384

3 О Р А

Бр. XI. и XII.

Јуче (чини ми се, јуче је било) су ме ранили ; прошла су 24 часа, проћиће и друга двадесет и четир часа, умријећу. Све једно. Боље не мицати се. Нека се тијело не креће. Како би лијепо било задржати и мозак да не ради; али њега ни чим не задржа. Мисли, успомене тискају се по глави. У осталом, не ће ни то дуго, скоро ће бити крај. Једино ставиће се у новине неколико редака, како су наши губитци незнатни: рањено толико и толико ; убијен добровољачки редов Иванов. Не, ни име не ће написати, просто ћерећи:убијен један. Један редов, као једно псетанце... Цијела слика живо укрсну у мојој уобразиљи. Давно је то било; у осталом, све, сав мој живот, још док нијесам лежао овдје пребијених ногу, био је тако давно... Ишао сам улицом; гомилица народа заустави ме. Застала и ћутећи гледала на нешто бијело, искрвављено, које је жалостиво цичало. Било је то малено, лијепо псетанце; прегазила га коњска жељезница. Па је умирало, као ево сад ја. Неки слуга размакну гомилу, узе псетанце за огрлицу и однесе. Гомила се разишла. Да ли ће мене ко однијети? Не, лези па умри! А како је лијеп живот... Онога дана (када се догодила несрећа са псетанцетом) ја сам био срећан. Ишао сам некако као опијен, али сам имао и рашта. Ви, успомене, не мучите ме! оставите ме! Срећа била па прошла, сад су муке... нека бар остану само муке, нека ме не муче успомене, које ме и нехотице гоне на упоређивање. Ах, досадо, досадо! Гораси од рана. Међутим бива све топлије. Сунце жеже. Отварам очи, видим исто шипражје, исто небо, само на дану. А ево и мог сусједа. Да, то је — Турчин, лешина, Ала је велики! Познајем га: то је онај исти.... Преда мном лежи човјек, кога сам ја убио. Зашто сам га убио ? Лежи он ту мртав, крвав. Зашто га је судба амо догонила? Ко је он? Може бити да и он има, као и ја, стару мајку. Дуго ли ће вечери сједити у вратима своје убоге

кућице, и погледати на далеки сјевер: не иде ли јој ненагледани син, њен радин и ранитељ. А ја? И ја тако исто... Ја бих се чак мијењао с њим. Како је он срећан: не чује ништа, не осјећа болове од рана, ни самртне досаде, ни жеђи... Бајонет му ушао управо у срце... Ено на мундиру му црна рупа, а око ње крв. То сам учин и о — ј а. Ја то нисам хтио. Нисам никоме зла пожелио, кад сам пошао у бој. Мисао о том, да ће и на ме доћи ред, да убијам људе, некако је бјежала од мене. Ја сам замишљао у себи само то, гсако ћу свој е груди подметнути под танад. И ја сам пошао и подметнуо. Но, па шта? Глупак, глупак! А овај несрећни фелах 1 (на њему је египатски мундир) — он је још мање крив. Прије него што су их укрцали, као херинге у бурад, на пароброд и повезли у Цариград, није ни чуо ни за Русију, ни за Бугарску. Заповиједали му да пође, и он је пошао. Да није пошао, били би га батинама, а може бити, да би му и какви паша сасуо у њега метак из револвера. Ишао је дугим, трудним маршем од Стамбола до Рушчука. Ми смо напали, а он се бранио. Но видећи, да се ми, страшни људи, не бојимо његове патентоване пушке извијаче Пибодија и Мартинија, и све напријед иђемо и иђемо, он се ужаснуо. И кад је хтио утећи, неки малени човјек, кога би могао убити једним ударом своје црне песнице, прискочи и забоде му бајонет у срце. А шта је он крив? И шта сам ја крив, ма да сам га убио? Шта сам крив ? Зашто ме мори жеђ ? Жеђ! Ко зна, шта значи та ријеч! Ни онда, када смо ишли по Румунији, и по ужасној четрдесетостепеној врућини по педесет врста марширали, ни онда нијесам осјећао тога што сад осјећам. Ах, кад би ко му драго наишао! 1 Фелах, Феласи — земљораднички еталеж у Египту.