Зора

49*

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 383

разбили? Почињем да се сјећам шта се збило са мном, испрва нејасно, по том јасније, и долазим до закључка, да никако нијесмо разбијени. Јер ја сам пао (тога се у осталом не сјећам; но сјећам се, како су сви појурили напријед, а ја нисам могао, и код мене само што је остало нешто плаво пред очима) — пао сам на пољаници на врху брежуљка. На ту пољаницу нам је показивио наш мали заповједник батаљона. „Момци, ми ћемо тамо!" привикнуо нам је својим звонким гласом. И ми смо били тамо; значи, да нисмо разбијени... Зашто и мене нису покупили? Та овдје на пољани отворено је мјесто, све се види. А, зацијело, не лежим ја ту сам. Пуцали су тако често. Ваља се осврнути и погледати, А то је сад лакше учинити, јер сам још онда, кад сам, дошавши себи, видио траву и мрава што пузи главом доље, па покушао устати, пао не у пређашњи положај, него се преврнуо на леђа. И отуда и видим те звијезде. Попридижем се и намјештам да сједнем. Тешко ми је то, јер су ми обје ноге пребијене. Неколико сам пута изгубио сву наду; на пошљетку, са сузама у очима, што су удариле од бола, сједнем. Нада-мном — парче мрко-плавог неба, на ком трепери велика звијезда и неколико малих, а у наоколо нешто тамно, високо.Тоје шипражје. Ја сам у шипражју мене нијесу нашли ! Осјећам како ми се кратко ошишана коса на глави костреши. Међутим, како сам се ја то нашао у шипражју, кад су ме погодили на пољаници? Мора, да сам рањен допузао овамо, не знајућа за себе од бола. Само је чудно, што се сад не могу ни да макнем, а онда сам могао да допрем до овог шипражја. А може бити и то, да сам онда имао само једну рану, а друго ме тане стигло овдје. Блиједо-руменкасте ме зраке окружише. Велика свијезда поблиједи, а оно неколико малих — ишчезоше. То мјесец излази. Како је лијепо сад код куће!...

Неки чудни звуци допиру до мене... Као да неко јечи. Да, то је — јечање- Да не лежи тј ', око мене, још когод тако заборављен, с пребијеним ногама, или с танетом у трбуху? Не, јечањеје тако близу, а око мене, како изгледа, никог нема.., Боже мој, та то сам ја сам! Тихо, жалосно јечање; зар ме, у самој ствари, тако боли? Свакако. Само што ја не сазнајем тај бол, јер ми је у глави магла, олово. Боље опет лећи па заспати, спавати, спавати... Само да ли ћу се кадгод пробудити. Све једно је. У тренутку, кад се спремам да легнем, блиједи зраци мјесечеве свјетлости јасно освјетљују мјесто, гдје лежим, и ја видим нешто тамно и велико гдје лежи, на пет корачаји од мене. По гдјегдје на том види се, на мјесечини, нешто сјајно. То су дугмад или опрема војничка. То је или лешина, или рењеник. Све једно ја ћу да легнем... Не, не може бити! Нису наши отишли. Они су ту, побиједили су Турке, и остали на тој позицији. Но како да се не чује говор и праскање ватра? Ја то, биће, од слабости ништа не чујем. А они су зацијело овдје. „Помагајте! Помагајте!" Дивљи, безумни, промукли узвици излијећу из мојих груди, али нема одговора на њих. Громко се разлијежу они кроз ноћни ваздух. Све остало ћути. Само што зрикавци зричу као и прије неуморно. Мјесец жалостивно гледа на ме округлим лицем. Кад би онај био рањеник, он би се тргнуо од тога крика. Тојелешина. Наш, или Турчин? Ах, Боже мој! као да то није све једно. И сан се спушта на моје запаљене очи.

Лежим затворених очију, и ако сам се давно пробудио. Неће ми се да отворим очи, јер осјећам кроз затворене капке сунчану свјетлост: ако отворим очи, то ће упријети у њих. А и боље не мицати се...