Зора

Стр. 382

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

— Иђи ђе си и прије била! дрекну Стаменка. — Нек' те моје очи више не виде!... — И ја ћу с њом! — дрекну Галама и поче на глас плакати. — И ја ћу! — рече Франц. — Па иђите! — окоси се Стаменка. И, тужно оборивши главу, окрену се Матији: — И баш нам се разбатали друштво, — рече. — Сад и ми да пртљамо... Није више ова кућа за нас... Мостар. Четор дана — Ј5. Џ. Јаршкн /^јећам се како смо јурили ио шуми, како су звиждала танад, како су падале гранчице, што су их танад пооткидала, како смо продирали кроз глогово шипражје. Метци учестали. Кроз ивицу шумску указало се нешто црвено, што се тамо и амо кретало. Сидоров, омален војничић из прве чете („како је он доспио у наш ланац?" сину ми у глави), наједаред се спусти на земљу и ћутећи погледа на ме великим уплашеним очима. Из уста му текао млаз крви. Да, ја се тога лијепо сјећам. А сјећам се исто тако, како сам скоро на шумској ивици, у густом шипрагу угледао... њега. Био је то грдан, дебео Турчин, но ја сам јурио управо на њега, ма да сам и слаб и мршав. Нешто прасну, нешто, како ми се учини, огромно пролети мимо мене, у ушима ми зазвони. „То је он на ме пукао", помислих. А он се са узвиком ужаса приви леђима уз густи глогов шипраг. Могао је обићи шипраг, но од страха није ништа знао, и наишао на бодљиво грање. Једним ударом избих му пушку, а другим му сабих некуда свој бајонет. Нешто као да зајеча, па застења. А ја иза тога појурих даље. Наши су викали: Ура! падали, пуцали. Сјећам се и ја сам избацио неколико метака, изишавши

из шуме, на пољани. Наједаред се „ура" разлијегну громкије, и ми сви кренусмо од једном напријед. То јест, не ми, него наши, јер ја сам остао. Мени се то учинило чудно. А још чудније је било, што наједанпут нестаде свега: сва вика и пуцњава умукла. Нијесам ништа чуо, само што сам видио нешто плаво; биће, да је било небо. По том нестало и њега.

Никад се нијесам налазио у тако чудном положају. Лежим, како изгледа, на трбуху, и видим пред собом само мали комадић земље. Неколико травчица, мрави, који су пузили главом доље с једне од њих, некакве сламке од прошлогодишње траве — то ми је сав свијет. И гледам само на једно око, јер ми је друго затиснуто нечим тврдим, ваљада гранчицом, на коју ми се глава опире. Страшно ми неугодно, и ја бих хтио нешто, али сасвим не знам шта, јер не. могу ни да мрднем. Тако пролази вријеме. Чујем како зричу зрикавци, како зује пчеле. Више ништа. Напошљетку се усилим, извучем десну руку испод себе и, опирући се објема рукама о земљу, покушавам да устанем на кољена. Нешто оштро и хитро као муња, прође ми кроз цијело тијело од кољена па грудима и глави, и ја поново падам. Опет мрак, опет ништа.

Пробудио сам се. Откуд само видим звијезде, које тако јако трепере на мркоплавом бугарском небу? Зар ја нисам под шатором? Зашто сам изишао из њега? Хоћу да се макнем, и осјетим мучан бол у ногама. Да, ја сам рањен у боју. Опасно, или не? Хватам се за ноге тамо, гдје боли. И десна и лијева нога покривене поскорушеном крвљу. Кад их дирнух рукама, заболи још силније. А бол је као зубни: трајан, па продире у душу. У ушима зујк, глава тешка. Узнемирен сазнајем, да сам рањен у обје ноге. Па шта је то? Зашто ме нису однијели? Да нас нису Турци