Зора

48

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 381

могао. И додија човјеку! Испочетка поче псовати, кашње пријетити, не мичући се из постеље. Најпошље се диже, да јој то у очи каже. Запали мало луча (јер свијеће није имао) направи мргодно лице и крену њезиној соби. — Оца ћу јој убити! — рече. И свом снагом лупи јој у врата и отвори их. Али мјесто да дрекне, он се укипи и заблену се. Луч му испаде из руке и поче горити на тлима, а он не могаше и не умједе да га дигне. У соби, пред собом, гледао је Франца, како се примакао тик до Љубице, која је била у Евином костиму, обмотао је руком око паса и куца се с њоме. Опазивши Галаму, они се ни мало не збунише. Још се осмјехнуше на њега и поздравише га дигнувши чаше у вис. — Шта је то? — отегну Галама, једва се прибравши. И ступи у собу. — Сједи — рече Франц. Галаму као да нешто повуче њима. Као да му се памет преврну. Он дрекну, рашири руке и обгрли Љубицу с друге стране. И тад се предаде уживању без краја. Иза овога догађаја, пјевање из Љубичине собе бивало је све то јаче. И звек чаша више се чуо. Сад више није ни било збора о спавању укућана. Матија како тако и заспе и хрче мирно, али шјор Мате ни ока да склопи! — Ајме блажена Госпе, ово су Језусове муке! — стење и преврће се с једне стране на другу. И поче клети час, кад је први пут ступио у ову кућу и проклињати све, који се у њој налазе. Док баш не додија! Ако је стрпљења доста је, па човјектреба да сврши или са собом или с њоме. И он скочи и појури у Љубичину собу.

Па и он застаде. Погледа њу, погледа ону двојицу како им се зацаклиле очи, па зину. У њему није да заигра него чисто залепрша срце. — Нећете сами, бештије никакве! — дрекну. И скочи међу њих, па објема рукама обгрли ЈБубицу. Више није било ноћи, кад се нису састала сва тројица. Оклен год који скуцка пару, носи њојзи. А она купује вина и пију до касно у ноћ. И грле се и љубе. Покаткада и запјевају и ако полугласно, бојећи се Матије шјор Матине. Е, кад би се то могло сакрити! Али једне вечери, баш кад су они пировали, изненада се отворише врата. На њима се указаше Матија и Стаменка. Матија рашчерупана, уплакана, врисну из гласа. И полети право на шјор Мату. — Циганине, таки ли си!... Бештијо никаква!... жабару... — цичаше хватајући га за оних осамдесет длака. — Удри, махнитину, посветила ти се рука! — довикује јој Стаменка.Да је мој ископала би му очурине... И настаде гужва. Матија постаде још „енергичнија" према шјор Мати, а Стаменка према ЈБубици. Умијешаше се и Франц и Галама. Један брани Љубицу, други Мату. Њихов бој измами и друге укућане. За час изиђоше, са лучем, и Симат са женом и Ибрахим и Алекса. Све се то измијеша, па нити се зна: ко удара ни по коме, ко ли губи а ко добива? — Оставимо се ми, — једва дрекну Симат, — него њу избацимо... Мрш!.. Не треба нам!... И Стаменка и Матија сложише се. Прије, него што је он све договорио шчепаше Љубицу за руке и ноге и повукоше је низа степенице. Избацише је на улицу.