Зора

Стр. 380

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

— Није она наша не дб Бог, рече као за се. — Швабичетина к'о Швабичетина! Ни Матија није боље прошла. Љубица није ни с њоме говорила. А баш је била радознала и хтјела је ма на који начин измамити име родитеља и дио вароши у коме се родила. Најпошље је видила, да ова хоће да је осамљена и са свим непозната, те је остави. Но необично им је било, кад се Љубица, пред вече, отшуња из собе. Обуче се и не рекавши никоме ни „збогом" оде. Нестаде је. Па ни да је затворила собу, ни онај завежљај скрила. А вратила се касно у ноћ, пошто су сви поспали. Стаменка ипак зачу ход. Скочи на врата и повири. И опази Љубицу, како иде испод руке са некаквим солдатом. Обоје пјани, обоје тетурају и пјевају нешто швапским језиком. Обоје пођоше уза степенице... Стаменка промумла нешто и опет заспа. Сјутра дан није хтјела ни погледати на Љубичину собу. Није хтјела ни Матија, ни Симатова жена. Њих три се састале и дуго шапуриле међу собом. И закључише, да је и не погледају више, а камо ли да говоре с њоме. Стаменка је, ради тога, своју избицу и водицом богојављенском пошкропила. У вече, при сједници, говорили су о њој. — Оно је једна ништарија, вели Матија. — Једна мамипара... — Пусти је, — вели шјор Мате, — доста јој је и 'нако... Јадна! • — Није јадна! — дрекну Галама. — Ја би њу објесио!... На вјешала би!... Тху!... Ни ријечи с њоме не би проговорио! — Онаке се вежу коњма за репове, — дочека Стаменка.

Алекса, Симат и Ибрахим не рекоше ништа. Они нијесу хтјели ни говорити о такој ситници. Једна жена, па да се о њој толико говори! А Франц не хтједе ни да слуша. —■ Врагу све женске! — викну. Волим ја ракији нег' најлившој цури!... Љубица је долазила касно сваку вече, а свако јутро била је тужна и уплакана. И, некако, као да собом унесе сумор у читаву кућу. Поред свега тога, што су је се сви клонили, ипак је она њезина туга прешла некако и на њих. Сама Стаменка рече: — Макар што ми је мрска, опет ме нешто срце боли за њом... Кад је видим жалосну, стисне се и мени па би плакала... И Матија је постајала суморнија и шјор Мате. Галама је мање галамио и мање се кладио са по хиљаду наполијуна. А Франц је све више пио ракију. Једини Симат, што је остао као прије, вазда плачеван и једини Алекса што се још увијек смијао. — К'о да је ђава' доша' у ову к ућу> — вели Матија, палећи некакве траве, помијешане са тамјаном, да ђаволу на пут стане. Кашње им се и њихове редовне сједнице почеше кварити. Сви шуте на њима. Франц прије уобичајенога времена .иде у своју собу „да спава" и, мимо свој обичај, чврсто се закључава. Галама као и он. Остали су ишли за њима. Но и Љубица се поче мијењати. Поче раније долазити кући. Затвори се у собу и тамо почне пјевати. Затим се чује како се гласно смије и како куцка чашама. Мишљаху, у неко доба, да је полудила. Кога ђавола ради сама и мирним људима не да спавати? Галама, на примјер, читаве четири ноћи није могао заспати. Мучио се и мучио, али није