Зора

Стр. 388

3 0 Р А

Бр. XI. и ХП.

Ја се тргох и обједном дођок себи. Из шипражја гледају на ме добре голубије очи Јаковљева, нашег „ефрајтера". — Лопате! виче он. — Овдје су још двојица: наш, и њихов! — Не закопавати, не треба ме затрпавати, ја сам жив! хоћу да вичем; но само слабо стењање излази из запечених уста. — Господе! Да није још жив? Господин Иванов! Момци! овамо носила, наш је господин жив! И зовте доктора! За по минута већ ми лију у уста воду, вотку и још нешто. По том све ишчезну. Носила се крећу, љуљајући се одмјерено. То одмјерено кретање ме успављује. Час се пробудим, час опет онесвијеснем. Превијене ране не боле; неко неизразиво блажено осјећање разлило се по цијелом тијелу... — Сто-о-ој! Спу-у-штај! Санитарци, четврта смјена, марш! За носила! Хватај, поди-жи! То командује Петар Иванић, наш болнички официр, висок, мршав и врло добар човјек. Тако је висок, да, окренувши очи на његову страну, непрестано му видим главу са ријетком дугом брадом и плећа, ма да носила носе на плећима четир повисока солдата. — Петре Иванићу! шапућем. *— Шта је, голубићу? Петар Иванић се нагнуо нада мном. —- Петре Иванићу, шта вам је казао доктор? Хоћу ли скоро умријети? —- Шта ви, Иванове, ма шта! Не ћете умријети. Кости су вам неповријеђене. Ала је срећан! Ни кости, ни артерије. А како преживјесте трипут и полак по 24 сата? Шта сте јели ? — Ништа. — А пили? — Узео сам од Турчина лимењачу. Петре Иванићу, не могу сад говотити. Послије. — Но, Бог с вама, голубићу, спавајте само.

Опет сан, несвијест .. . Пробудио сам се у дивизионој болници. Нада мном стоје доктори, милосрдне сестре, а осим њих видим још познато лице знаменитог петроградског професора, који се нагао над мојим ногама. Он за недуго барата око ногу, пак ће мени: — Но, срећа ваша, млади човјече! Остаћете у животу. Једну смо вам само ногу одузели; но, али то су ситнице. Можете ли говорити? — Могу да говорим, и причам им све што је овдје написано. Нопи Сад Тјеља }/1ироса6ље6иЋ.

Деспотова унука, пошљедна краљица босанска I тгад се стари деспот Ђурђе Бранковић 1444 године 22 августа врати из Сегедина са сабора и уђе у своју пријестоницу Смедерево на тихом Дунаву дочека и слијепе синове своје, које му доведе Балта Оглу. Видио је стари Ђурађ да су му подломљена оба крила и, тужан стао је размишљати ко ће му наслиједити пријесто, ко ће му прихватити скиптар кад пође с овога свијета. Мисли су му се задржале на најмлађем сину Лазару. И послије двије године већ видимо сватове, који воде Јелену, ћер Томе Палеолога, деспота од Мореје, за Ђурђева сина Лазара. Сватови су стигли у Смедерево пред Божић, 18 децембра 1446 године, а на светога Стевана 27 децембра стајали су младенци пред олтаром и свештеник је благосиљао брачну везу њихову. Ђурађу је било мило што је послије толиког искушења, дочекао и један весео тренутак, у своме дому значајан и за династију и за народ његов. Јерина је била још радоснија, јер је добила за снаху своју сународницу од