Зора

50

Стр. 389

3 0 Р А

Вр. XI. и XII.

високе куће Палеологове, од царскога рода и кољена. Свијет је клицао, весеље је било бујно, пило се и веселило, наздрављало се и „многаја љета". Од тада уз деспота оца стајао је и деспот син. Из тога је времена и новац на коме стоји: Господин Ђурђе и Лазар, а кад је пренесено тијело св. Луке у Смедерево, у спису о пријеносу стоји: бист па последњаја Ђремена , ђлп дичестпујушу српскоју зелгљеју и ишши странами па Христа Бога благовернолгу деспоту Георгију и сину јего деспоту Лазару (Гласник 51. стр. 90.) На истом мјесту на стр. 95 стоји: Узреп оке благочестиш деспот Георгије такопују благодат Подобно оке и благочастиви деспот Лазар сатварает светолгу кивар частан и многоцењен и запесеизредно украшени златими образи и проча. II. У најгорим приликама по државе Балканскога Полуострва, кад се мјесто заједничкога рада против Турака кољу између себе господа арбанашка и млетачка, мрзе господа српска и угарска, неискрено везују пријатељство господа босанска и угарска, када млетачка господа гледају да прогнају најчувенијега јунака Скендербега Ђорђа не само из Арбаније, већ и са овога свијета, кад дају некаквом Зећанину стотину дуката годишње пензије, само да убије Скендербега, тада је по златотканим и кадифеним простиркама богатога двора деспотова пузила мала Мара, кћи деспота Лазара и Јелене, радост сиједога деспота и поносите Јерине. Она се могла родити као првијенче Лазарево и Јеленино, мјесеца октобра или новембра 1447 године. Она је расла и напредовала. У двору, тада најбогатијега хришћанскога владаоца на Истоку, ништа није недостајало да се Мара, као прво унуче деспотово по мушкој линији, добро васпита и добро упути. Али у то доба нико не мишљаше да ће она бити нашљедница пријестола српскога, нико не мишљаше да ће она бити пошљедња деспотица српска и пошљедња кра-

љица босанска. Нико не мишљаше да ће она у позном часу сјединити двије круне српске у једно и да ће под њеном владом са свим пропасти двије државе српске. Она је расла у двору Ђурђевом у најнесрећнијим приликама. Кад јој је била година дана, онда је у тамници деспота Ђурђа тамновао велики заточеник, Сибињанин Јанко, а када јој умрије теча Мурат II тек је била зашла у четврту годину, а кад је цијелу Јевропу западну изненадио страховити глас да су Турци заузели Цариград, онаје била већ у шестој години. Таман толико даје била љубимче у двору деспотову. Србији се спремаху најтежи дани, навлачише се црни облаци, а мала Мара трчкарала је по вртовима деспотовим као лептир од цвијета до цвијета и не сањајући о каквој опасности. Она је још у то доба гледала разноврсну велику господу, када су као разни посланици долазили из Угарске и Млетака, из Босне и Дубровника, из Италије и Цариграда деспотову двору у Смедерево. Година 1454 била је врло тешка за српску деспотовину. Султан тражаше да му се уступи Смедерево. Овај глас пренеразио је све у поносном дворцу деспотовом на тихом Дунаву. Сваки је осјећао велику опасност, која пријећаше деспотовини. У дјетињој глави Мариној ређале су се страшне слике, што ихјеупамтила из приповиједања о недавној сили турској, када оно бјеху поплавили цијелу деспотову државу. Онаје, и ако несвјесно, осјећала онај страх, који је обузимао цио деспотов двор и цијелу деспотовину, а страх се као талас ширио све даље и даље. Силна турска војска у прољеће 1454. напала је деспотовину и једно одјељење под самим Султаном и Исабегом дојурило је и опсјело Смедерево. Годоминско поље притиснуто је војском. На њему је чадор до чадора, коњ до коња, а јунак до јунака. Јунаци су страшно одјевени. Око главе кауци и китњаста пера, о рамену криве сабље дамаскиње. На град наперени аван