Зора

Стр. 390

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

топови, чија уста зјапе као адске жвали; чекају само па да бљују огањ и смрт на поносне дворе деспотове. У то доба деспот је био у Угарској, молио за помоћ. У Смедереву остао је Лазар. Да ли је Мара са високе куле деспотове гледала ове страшне опсаднике смедеревскога града, да ли је и сама била у Смедереву, тешко је рећи. Тек Срби добивши нешто помоћи од Угара, нападну ноћу на Турке и разбију их. Деспот је и идуће 1455 године чинио све да нађе по.моћи код Маџара, али му они најпошље одговорише: да хоке суојв силе да чувају за сџоју одбрану, те деспот, скоро у деведесетој години свога живота, мораде тражити мир од Султана, и добио га је по врло скупу цијену. Цијела породица деспотова опет се састала у Смедереву и можда је још једина најмилија забава у кући старога деспота била ова његова унука, мала Мара, која је већ била у осмој години. Кад је Мара била у деветој години, када је већ више разумијевала, када је боље схватала прилике, у којима је брже сазријевала но друга дјеца, она је видјела болна деспота гдје носи завијену десну руку од ране, коју му је на звјерски начин задао Михаило Силађије, заповједник биоградскога града. Од тада није дуго прошло а Мара је, заједно са дједом, стричевима и оцем морала за неко вријеме оставити Смедерево и повући се преко Дунава у Банат, те слушати одатле страховиту грмљаву од 300 великих топова, како грувају и руше зидине Биограда, кога јуна мјесеца 1456 опсађиваху Турци. Хришћанска војска одбила је Турке од Биограда. Деспот се радостан вратио у Смедерево. И Мара се опет несташно игра са сестрицама својим по вртовима деспотовим у поносном Смедереву. Није прошло много времена послије славне побједе хришћанске под Биоградом, а деспотов двор опет обави туга. Његовога зета, његов ослонац у Угарској сатријеше Хуњадијевци у Биограду 11 новембра, а с тим се разбише и пошљедњи

планови старога деспота. У пошљедње вријеме силни и судбоносни ударци падали су на сиједу главу деспотову. Онај тјелесни састав, који се одупирао силним бурама живота већ преко пола стољећа, поче се повијати, поче се ломити. Узбуђен пошљедњим догађајима, сатрвен стропоштао се деспот у болесничку постељу, да се више не дигне. Рана на руци позлиједила му се, душа му саломљена, а пошљедњу му снагу тијела поче као мора испијати грозница. Наступио је Бадњи-дан, празник тако мио цијелом хришћанском свијету, тако драг СрбинЈ', а у деспотову двору, туга и страх све обавила. Лица уплакана и тужна; над двором деспотовим смрт раширила своја црна крила. Деспот се с душом бори. Око деспотове постеље три су сина његова, два слијепа а трећи слабуњав; ту мује жена, госпођа Јерина, кћи Мара, снаха Јелена, унуке, кћери Лазареве и многи великаши. У 7 часова душа се деспотова ослободила тијела и прхнула у небеске висине а јаук и лелек обухватио је све присутне. Мара, тек у десетој години, гледала је оно лијепо и благо лице свога дједа, које је смрт обавила. Њена душа појмила је да више нигда неће осјетити милоште дједове. Сјутра дан, на Божић, деспотово тијело лежало је на самртничкој постељи у најсјајнијој опреми. Више главе гориле су свијеће, около су стајале налоње. Калуђери су читали посмртне молитве, у гробној тишини велике сале одјекивао је мекани звекет сребрних кадионица, а мјесто божићних пјесама и весеља чуло се потмуло јецање блиских и искрених срдаца. Искрене сузе точиле су се као ријека и росиле богате и скупоцјене простирке. Жалост за деспотом бијаше силна и јака, јер многи и многи у смрти деспотовој гледаше и смрт деспотовине, смрт слободе своје и Србинове. III. ' Послије смрти деспота Ђурђа остаде на пријестолу деспотском Лазар, најмлађи