Зора

Стр, 392

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

душу му раздираху пријекори, које му чињаше савјест што је кривицом његовом отишла у гроб мајка његова; спољне прилике црне, да црње бити не могу. И он мораде уговарати поново с Турцима да би могао остати на пријестолу. Његов отац плаћаше 15.000 дуката а он мораде плаћати 40.000 с тим да му султан поврати све земље и мјеста, која је некад држао његов покојни отац било то у Србији било на другом мјесту, осим Новога Брда. У свима невољама његовим као да му помагаше каткад савјетима његов брат, слијепи Стеван, који се послије онога разлома на Руднику измири с братом и снахом. Међу тим Лазар је све више и више слабио. Опадање је његово било тако примјетно да се већ са зебњом очекивала нова 1458 година. У очи 20 јануара 1458 у дворцу старога Ђурђа на плавом Дунаву опет је све у тузи. Болан ЈТазар с душом се бори, око постеље жена му је Јелена, брат, слијепи Стеван и кћи Мара, којаје тек у једанаестој години, са својим млађим сестрицама. Слика, коју гледасмо при смрти деспота Ђурђа, поновила се опет, само с том разликом што се овдје бори с душом човјек у најбољим годинама живота свога. Освитком 20 јануара 1458 године, отишао је с овога свијета претпошљедњи деспот смедеревски, оставивши послије себе жену и женску дјецу без нашљедника на пријестолу. Нашљедница је постала Мара у тренутку кад је оца изгубила. V. Мука Марина, властољубива Јелена Палеологова, одмах се побојала за деспотски пријесто. Знала је она да би на пријесто могао доћи дјевер јој Гргур, који је негдје у турској држави, илидјеверјој Стеван, који је у Смедереву, или син Гргуров Вук, који је такође био негдје у турској држави. Ма који од ових да је дошао на пријесто, Јелена би изгубила не само власт, за којом је она чезнула, но и све земље и имање старога деспота

Ђурђа, а то је оно, чега се она највише бојала. С тога, нема сумње, Јелена је у договору с великашима у Смедереву успјела, да се одреди намјесништво, које би управљало у име Маре, као нашљеднице пријестола деспотскога. У намјесништво уђоше: слијепи Стеван, стриц Марин, Михаило Анђеловић, велики војвода деспота Лазара и Јелена. У овом намјесништву најзнатније мјесто заузима велики војвода Михаило Анђеловић, за кога се данас не зна тачно ко је. Зна се да је био брат султанова везира Махлгуда , да је стајао на челу оне групе људи у Србији, која жељаше мир с Турцима. Међу тим и Јелена и Стеван нагињали су више Угарској. Тако, ушљед ових разних тежња, настаде трвење у самом намјесништву. Трвења се мало по мало претворе у борбу око власти и Михаило Анђеловић науми да се сам прогласи за деспота. Ова борба нај јаче се распали почетком марта 1458 године. Јелена желећи на сваки начин да одржи власт у својим рукама у договору с Маџарима стаде радити на удадби своје кћери. Михаило Анђеловић знајући за то, похита да се прогласи за деспота, а у томе га помагаше и брат му Махмуд. Његове присталице пусте у Смедерево једнога субашу с доста Турака, а ови чим уђу дигну на главну кулу изнад капије турску заставу и стану викати: „Чок јаша падишах!" (Живио султан). Срби чувши то, видјеше пријевару, кидишу и исијеку Турке и многе Србе, који су били пристали уз Турке, а брата пашинога (т. ј. Михаила Анђеловића) ухвате и затворе. Ово се десило 31 марта, ове, 1458 године. Послије овога узела је власт деспотску Јелена у своје руке, те владала с дјевером Стеваном у име своје ћери Маре. Политика Јеленина и држање с Угрима не допадаше се Турцима, и брат Михаила Анђеловића, Махмуд паша, по наредби султановој, крете се с војском на деспотовину да освети смрт својих присталица и увреду свога брата. Ова војска готово без отпора заузе Ресаиу (Ма-