Зора

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 393

насију) Голубац и друга мјеста оставивши само Смедерево с околином. И у тако смањеној деспотовини Јелена је гледала да се истакне као потпуни господар деспотовине, а Стеван је само стајао поред ње. Па ни с тиме се Јелена не задовољи, она је хтјела да отклони сваку опасност која би случајно могла да је лиши власти а њену кћер нашљедства деспотскогапријестола. С тога се она још чвршће удружи с Маџарима, те поче радити да уклони из Смедерева и својега дјевера Стевана. С тога у договору с Угрима она гледаше да уда своју ћерку Мару за босанскога нашљедника Стевана, сина Стевана Томаша. Ово је желио и сам Томаш, јер би тиме његов син добио и остатке деспотовине као мираз, па, разумије се, и деспотско достојанство. Угарска се овдје понашаше према деспотовини као према вазалној земљи, разумије се без права на то, па је сматрала да послије Лазара деспотско достојанство није попуњено. С тога пристане на жеље деспотице Јелене, да деспотом Србије постане босански краљевић Стеван и да се за њега уда Лазарева Мара, којој је тек 12 година. Па тако и би. Стевана, Ђурђева сина и деспота прогнаше из Србије 21 марта на велику Сриједу, а деспотско достојанство прими Стеван Томашевић, и 1 априла исте, 1459 године, вјенча се по жељи Јелениној кћи јој Мара за Стевана, Томашева сина, нашљедника босанске краљевске круне. Властољубива Гркиња Јелена Палеологова успјела је. Она је довела на деспотски пријесто босанскога краљевића, удала је дванаестогодишњу ћерку своју Мару за овога краљевића, а одузела и пријесто, имање и баштине старога деспота Ђурђа Смедеревца од његових синова Гргура и Стевана, и од унука Ђурђева, а Гргурева сина, Вука, доцније званог Злшј деспота Вука. Она је створила распру у кући деспотовој, због ње је прије времена, можда и насилном смрћу, отишла у гроб и Јерина, жена деспота Ђурђа Смедеревца, због ње су морали Гргур и султаница

Мара бјегати из деспотовине Турцима, због ње је прогнат из Смедерева деспот Стеван, те се, као син негда најбогатијега хришћанскога владаоца на Истоку, морао потуцати као сиромашак од немила до недрага. Јелена има уза се зета, има власт деспотску у својим рукама, има свеколико благо и имање куће Бранковића, али све то за мало бијаше. Политика, коју је Јелена водила била је врло несигурна, а пут којим је дошла до власти врло клизав, о чему се и она сама ускоро увјерила. Деспотовање њенога зета у Смедереву трајало је само три мјесеца. Султан Мехмед крете војску на Смедерево, јер му се не свиђаше да сједи на пријестолу у Смедереву угарски и римски штићеник. У Смедереву бјеше угарска посада под заповједништвом Михаила Силађија, онога истог Михаила, који је и узрок смрти старога деспота Ђурђа. Кад Турци опсједоше град многи од Срба, који бјеху незадовољни радом деспотице Јелене, који не хтједоше трпити наметнутога им деспота од стране Угарске, не хтједоше се борити с Турцима. Услијед тога морадоше деспотица Јелена и зет јој Стеван водити преговоре са султаном да му предаду град и да их он слободно пусти. Султан пристаде на то. Деспотице: Јелена и Мара и пошљедњи деспот смедеревски Стеван Томашевић изађоше слободно из града с благом, што га имађаху а Султан зароби Михаила Силађија и угарску посаду и одведе у Цариград, гдје Михаила погуби као роба. Мара је заједно с мајком својом и мужем оставила поносне дворе у Смедереву на тихом Дунаву и отишла у Босну, гдје ће још чемерније дане доживјети. VI. Послије двије године пошљедња деспотица Смедеревска постала је краљица босанска, јер у августу 1461 године нестаде с овога свијета краља Стевана Томаша, а на пријесто босански сједе син му Стеван Томашевић, а поред њега кћи пошљедњега деспота од бијела Смедерева, унука бо-