Зора

Стр, 394

3 О Р А

Бр. XI. и XII.

гатога Ђурђа Смедеревца. Не бјеше она само краљица босанска. Њен муж Стеван Томашевић потписиваше се: Милостију ~боокијоА1 лш господин Штефан Степаи Толгашеиић, краљ Орбљелг, Босни, Полгорју, Хуллсци земљи, Даллшцији, Хриатолг, Донилг Крајелг, Заиадним страналг, Усоре, Соли, Подрињу и к толгу. И пошљедња деспотица бијела Смедерева града бјеше пошљедња краљица горе поменутих земаља. Лијепу околину бијела Смедерева града замијени узвишица јајачкога града. У првој пријестоници уздизаху се око њена двора многобројне куле. С једне стране шири се тихо Дунаво преко кога је пукла равница плодне земље банатске, а у даљини плаве се Вршачке планине; с друге стране равно поље Годоминско, на коме се у разним бојевима силна пролијевала крвца. Тамо из града вијуга се Језеро, а још даље таласи Моравини слијевају се у тихо Дунаво. Са југозападне стране уздиже се лијепа узвишица. У новој пријестоници, у пријестоници пошљедњега краља босанског град се диже на једном стјеновитом узвишењу одакле је дивно погледати на Врбас и пад Пливе, која се губи у бистрим таласима Врбаса. И двор је други и земља је друга. Истина земља једнога народа, али је стјеновита и брдовита, па и господа босанска носе на себи карактер земље босанске. За пошљедњу деспотицу Смедерева бјеху то нова лица и нова презимена. Павловић, Ковачевић, Клешић, Влатковић, Чубретић, Шантић, Вукчић и други, бијаху за њу много друкчији од оне господе, што је окружаваху у Смедереву. Онамо више пажње према пријестолу, овдје више самовоље, онамо више оданости, овдје више осорљивости. Онамо, у Смедереву служаше се служба на језику, који јој скоро изгледаше матерњи, разумљив, мало удаљен од народног говора; овдје служба на туђем језику. Велика разлика између једнога и другога двора, па опет оба бјеху српска. Онај двор деспотовине овај краљевине... Једно и највеће зло не остави деспотицу ни као краљицу. Она је изгубила деспотство под неодољивом силом османлијском, па та иста сила пријети да јој одузме и краљевску круну. То увиђа и сам њен муж, то увиђа и Стеван Томашевић. Пријесто краљевски у Босни био је врло колебљив, а владаоци под разним страним утицајима врло нестални. Маса свијета, народ их не вољаше, јер се поводише за туђином у политици и у вјери, а за владаоца, за краља, свагда је најтеже било кад не имађаше љубав народну. Може ли се рећи да Томашевић имађаше љубав свога народа и својих војвода? Није ли његов отац Томаш у самом почетку своје владе оставио вјеру своју, оставио цркву босанску, те прихватио вјеру оних агитатора, који су неколико пута подизали крсташке ратове против народа у Босни? Није ли примио вјеру краљева угарских, који су били највећи непријатељи независности босанске краљевине, који супролили потоке крви босанских витезова и босанских војника а толико пута палили, пустошили и најзад одводили и сатирали? Није ли за љубав те нове вјере, коју му наметну сила околности, морао гонити ону вјеру, коју је раније сам поштовао; није ли се тога ради завадио са својим највиђенијим доглавницима а омразио код народа; није ли тиме поткопао сам пријесто свој; није ли тиме измахнуо најтежом сјекиром те ударио у коријен краљевство босанско, које поче венути и. падати ? За све то шта је добио? Ни краљ угарски, ни папа у Риму не вјероваху му. Он због ревности према новој вјери изгуби љубав народа свога и својих доглавника, а Запад му свагда одговараше неповјерењем. Томаш бјеше несрећан краљ јер створи себи непријатеље и у земљи поред вјековних непријатеља са стране. Син му, Стјепан Томашевић, бјеше још несрећнији краљ. Он од оца наслиједи неповјерење великаша и доглавника, мржњу народа, мржњу и непријатељство краља угарскога, Матије, и мржњу бана хрватскога, Павла