Зора

Г,р. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 395

Сперанчића. Он на западу и сјеверу своје државе имађаше само непријатеље. На истоку стајаше му, готов над самим вратом, замахнута оштра сабља османлијска и чека само згодну прилику па да фисне по врату и да пролије крв. И све је то морала да сноси пошљедња деспотица Смедеревска, као да је непрестано пратила она клетва, коју народ баци на стару јој мајку, на „проклету Ђурђеву Јерину". Стјепан Томашевић увиђао је сву тежину свога положаја, али и бујна младост и уздање на Запад даваху му неке наде. Он се при самом ступању на пријесто обрати папи. Вели се да су Стјепанови посланици рекли папи Пију II: „Босански краљ, твој син, свети оче, посла нас теби и заповједи нам да ти ово кажемо у име његово: „Разабрао сам да турски цар Мехмед мисли ударити на ме идућега љета и да је већ спремио војску и топове. Толикој сили не могуја сам одољети. С тога замолих Угре и Млечане и Ђурђа Арбанаса (Кастриоту), да ми притеку у помоћ. Ово љето молим и тебе. Не тражим златна брда, али бих рад био да моји непријатељи и мој народ знаду да ми неће не достајати твоја наклоност. Ако сазнаду Босанци да у рату нећу бити сам самцат, храбрије ће војевати, а и Турци неће смјети лако на моје земље напасти, јер су пролази веома тешки а градови на многим мјестима готово неприступачни. Свети оче, твој претходник Евгеније нудио је моме оцу круну и хтједе у Босни подићи бискупске цркве. Мој се отац устезаше да не би изазвао мржњу у Турака, а био је и нов кршћанин, и не бјешејош истјерао Патарене из краљевине. Ја сам као дијете крштен, учио сам латинскЈ' књигу и тврдо пригрлио кршћанску (католичку) вјеру, па се не плашим онога, чега се мој отац плашио. С тога желим, свети оче, да ми пошљеш круну и свете оце бискупе, што ће бити знак да ме нећеш оставити, ако би рат наступио. Ако ме ти крунишеш, подигнућу поуздање мојих поданика и повећати страх не-

пријатељима. За живота мога оца био си наредио да му се пошље оружје, које је покупљено за крсташку војну, а које је већ било у Далмацији у млетачкој руци; па то не бјеше по вољи млетачком вијећу. Заповједи сада да се мени пошље. Сада ћеш наћи ваљда више одзива у Млечана, јер и они данас друкчије мисле, а готови су, како се говори, објавити рат Турцима. Још те, свети оче, молим пошљи посланике у Угарску, да моју ствар препоруче краљу и наговоре га да са мном заједно пође на војну. Само се тим начином може Босна спасти, иначе ће пропасти. Турци су већ у мојој краљевини сазидали неколико градова, показују се благи и расположени према сељацима, обећавају да ће сваки онај, од њих, који им приђе, бити слободан. Прост ум сељачки не схвата да је то пријевара, па мисле да ће та слобода вјечито трајати. Прост свијет заведен оваквим пријеварама, лако ће од мене отпасти, ако не види да ме ти помажеш. Па ни властела се не може, остављена од сељака, дуго одржати. Кад би Мехмед тражио само моју краљевину да освоји, и не би хтио даље поћи, онда бих се, како тако, покорио судбини и не би требало мене ради и моје краљевине узнемиривати остало хришћанство; али неситост освајачка нема граница, послије мене напашће на Угарску и Далмацију, потчињену Млецима, па преко Крањске и Истре тражиће Италију, коју такође жели освојити. II за Римом му срце чезне. Ако Мехмед, немаром Хришћана, моју краљезину освоји, наћи ће подесну земљу и згодна мјеста да оствари своју жељу. Ја први очекујем олују, а за мном ће Угри и Млечани и остали народи окусити своју судбу. Ово су намјере непријатеља; ово, што сазнајем теби јављам, да не би доцније рекао, е ти није било јављено, и мене немарношћу обиједио. Мој је отац твом претходнику Николи и Млечанима прорекао зао удес Цариграда, и Хришћанство је на своју велику штету изгубило тај град, столицу патријаршије и стуб Грчке. Сада ја себи